Glas naroda

210

ЧИЈА ЈЕ СВОЈМНА НАША НАРОДНА ШК0Ј1А ? (Наставак.)

Кад видимо даље, да таки људи налазе још и присталица у општини, те онтуже учитеља. да је непокоран општини, а уз то онда у ватри протуре још и неке законом одређене узроке, иа ма били ови и неосновани; па кад видимо, да је усљед тог још и то могуђе, да и сам месни одбор, и против закона, изда учитељу отпустни декрет, којим се овоме отказује звање и обуставља плата, и којим се исти упућује, да своју школу заједно са свима школским стварима преда школеком управитељу, па га тек онда туже претпостављеној власти. Кад се даље и то може десити, да се и ноједини члан месног школског одбора, па можда и сам школски старатељ тако далеко заборави, да на своју руку, а из личне мржње према учитељу, овога полицајској власти оптужује као велеиздајника, што је нашао у његовој школи на табли написану какву народну пословицу, из које би се дала кривња велеиздаје испрести, непомипгљајући при том ни на надлежност месне школске власти у погледу непосредног надзорасвоје школе па ни на више препостављене аутономне школске власти, па ни на своју званичну дужност, па тим изазове нападаје с' поља на читаву нашу народну школу и на све народне учитеље, и сумњичење отуда о цели наше народне школе, па с' тога послеи узапЕивање школских књига, па најпосле и иодметање по државу онасних тежања у страном новинарству читавоме народу. Па кад најпосле још и таких прилика видимо, да дотична школска власт може да стави оптуженога учитеља, готово да номисли човек на бесконачно време, под дисциплинарну истрагу пошто може у том да протече и но читава година па и до близу две године дана тако, даможе овога међутим и самрт да нађе, да га и она пре реши од неизвесности, него решење дотичне школске власти, те да мора још у самртним мукама да вапије речма узор — учитеља Христа Спаситеља: „Ако зло рекох, докажи ми да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш"? — славна школска власти! Па кад се к' томе узме у обзир још и та околност, да дотична школа за читаво то време доста и уштрба претрпи, пошто се поверава на неизвесно на још тако дуго време заменику, који сеиремаоколностима и по случају изабира, као да је и школа, на ду су и сама школска деца томе што крива. Кад дакле све те па и друге неке околности разгледамо, може л' нам се онда на ино, а да се не занитамо: Чија је својина наша народна школа? .Је ли то својина оноганарода, штоимаде свога дичног просветитеља св. Саву, који се још у својој бујној младости одрече спољашњег блеска краљевског, угледа, славе и удобности властеоске, па оде у манастир — У школу, где место сјајног плашта облачи нросту вуненицу, па се оружа науком и врлинама,

те да после прокрчи пута нросвети у народу своме; који ираше по народу своме учећи га и обавешћујући га о основима Христове наукеи о хришћанским ! врлинама; који извојева својом способношћу умном и врлинама душевним независност српске цркве у грчког цара и патријарха; који обучи и спреми толике ученике за високи духовни пастирски чин;који подиже цркве и манастире у својој постојбини на ту цел, да се народ у тим школама учи и васпитава, пошто у оно време у народу других школа и не беше; који је дакле прегоревао све своје удобности, па и најнужнија сретства за своје просто живлење, те да само народу своме помогне, да народ спасе из мрака и незнања, а који не само да не тражаше за то ни хвале ни славе, већ који се, за време кад га ноче народ хвалити и уздизати, са угледног свог положаја уклањаше опет у скромни манастирски живот. Је ли та школа својина оног народа, у ком пониче, и у ком живљаше и у вечитој успомени непрестано живи ретки народни добротвор Сава Текелија. који своје мудро сачувано а са самопрегоревањем приштеђено имање остави своме народу у аманет на ту цел, да се од доходака истог имања деле штииендије само оним ђацима, који докажу, окром тога да су одлично свршили нредходне науке, још и то, да су пореклом прави Срби, па да су ради да се даље изображавају на свеучилишту, те да се наоружају науком, па да као прави синови свога народа бране, да чувају и упућују српски народ на свако добро његово. Ил' можда има у народу људи, који прече остварењу мисли слављенога Саве, који се можда одродише од свога народа, грабећи се само о госноство, који се иначе, занети својим госпоством, стиде илибе од свога народа, као оно „цар Степан« у народној песми: „Женидба душанова", где занет лепотом латинске девојке вели: „А. тако ми моје вјере тврде, „Докде мене то весеље проре, „Обојицу (ВојновиИе, своје сестриЕо) хоИу обесити: „По свијету да ме не срамоте". и који се само у невољи сећају свога народа, те да им овај послужи као сретство, да се из неирилике и невоље извуку, те да постигну само своје личне цели као што је и „цару Степану" у реченој песми добродошао и незвати иа још дотле тако мрски гост у бугар-кабаници, најмлаЈји сестрић му Милош чобанин — кад му је ваљало на мегдан изићи за латинку девојку, и осветлати образ своме личном и владалачком угледу. На да л' је још и то могуће, да има и једног само и међу онима савиним иитомцима, који је такође једном доказао да је правог српског порекла, те да се удостоји иодушја ретког Србина Саве, и који му тада из благодарности целиваше зар у мислима