Glas naroda

Тако Вукаловић заједно са Петковићем, Милошем СредановиЕем, Мићом Љубибратићем, братом Јоломи још су иетнаест друга, по што намјестише кућну нељад у Грахово, крене се по 'Гројичину-дневи год. 1863 испод Пераста из Боке ло.јдовим паробродом до Тријеста, па преко Беча у Русију. Кад Вукаловић стиже у Русију, настани се у Брђанској, гјде му руска влада одреди рубаљ и по на дан а осталој дружини по рубаљ. По што Лука пробави у Русији по године дана. видје да се не може обикнути на онај начин живљења, при том све га већма морагае жудња за својом отаџбином, за то одлучи поћи у Србију, не би ли ондје мирније провео дане, док не куцнечас, кад ће моћи походити своју домовину. Тако Лука са дружином остави Русију и дође у Виоград, гдје му српска влада одреди плату да може живјети. Али и овдје Лука није могао за дуго остати, него се опет врати у Русију са братом Јодом, и руска му влада даде на ново плату и нешто земље близу Брђанске; Остала пак лучина дружина, ко није био ожењен остане у Биограду и ступи у војничку службу, а који су били ожењени врате се својој дохмовини и настане се на Грахову, гдјејеживјела и Вукаловића породица све до маја мјесеца 1873.

Ове пак године спреми Лука из Русује својега сина Богдана, да доведе онамо његову иородицу, и тако нрвјеђе сва Лучина кућа у Русију, гдје се и данас находе. Мало времена прође, поелије доласка Лучине породице у Русију, када Луку ненадно затече смрт у најбоље доба човјечијег живота, те премину у селу Салтакћи бкизу Брђанске на 6 јула мјесеца године 1873. Лука дакле поживје у братској Русији иунијех десет година дана, све ишчекујући дан по дан кад ће вријеме доћи, да се врати својему завичају, па у тој празној нади и пође са овога свијета. Лука је био риједак Србин, од природе даровит, разборит, одважан и јуначан. За то имала је иуно нраво „Застава" сравнити Луку са Хајдук-Вељком и казати: „Лака му сродна али удаљена земља, вјечна слава и Бог дао, да скоро дође вријеме, кад ће му се српске кости у ослобођену љубљену домовину моћи пренијети." Лука је оставио након себе, уз неумрли спомен, два сина: Богдана и Мнхаила; и двије кћери: Ружу, удату у Грахово за Паја Ковачевића и Илинку код браће, мајке и стричева у Русији. У Херцег-Новоме, априла 1874.

ГРАђА ЗА ИСТОРМЈУ СРП. ПОЕРЕТА Г. 1848. Саопштио ш—ј—. (Наставак.)

Нр. 73. Јосиф српоки патријарх, привремени народа управитељ. Одјеленију правосудија. По зактевању одјеленија правосудија од 5. авг. 1848. Нр. 54. да се Јован Михајловић, који је као народни комесар, по Бачкој и Банату, с пуномоћијем ходио, тамо млога иетупленија чинио и велике несреће у Моолу и Турији узрок био, изнаре, — иолицајно одјеленије учинило је наредбу, те се исти изнашао. Он је овде у вароши, но изјаснио се, да је пуномоћије своје, с којим је као комесар ходио, изгубио. Ово се знања и даљег званичног поступка радн одјелени^у нравс "удија овим саопштава. Из засједапија полицајног одјеленија главног српско-народног одбора, у Карловци 12. авг. 1848. Нр. 206. "Гителски пододбор, На високославни одбор Карловачки. У овом за нас и за цели род наш српски одсудном часу, изискује се од нас свију, да сваки онако мисли, онако твори и говори, како би се све клонило ко нзбавленију и прославленију нашег српског рода и имена. Унротивном пак случају, да све препоне мале и велике уклањамо с пута тако, како би лакше к цели нашој приспјети могли. — Многи позиви високославног одбора опомињу, да семе раздора и немира и свађе из средине наше истребљујемо, и на

против да семе благо сејемо, тако, како како би добар и богати плод принети могло. У почетку још овога нашега покрета, на могла објавленија и позиванија високославног одбора карловачког, војима смо ми чрез наше г.г. парохе свагда у цркви тачно и јасно извјештени бивали, неки изрод нашао се у Тителу, Граничар, именом Матеј Поповић Фирер, који је свагда нротив тога био и друге многе људе одтога јавно одвраћао, с претњом да сви они, који такова објавленија и писма по црква слушају, могу страдати. Такова писма, вели он, треба у канцеларији отворити и читати, а не попови по црквама, као што се и случи једанпут г. пароху СтеФану Богдановић. Донело се таково објавленије,но он чујући, да је писмо дошло, исчекивао је г. пароха пред каицеларијом, и кад га је усмотрио он, а он онако, по његовомраспуштеном илити уираво нануштеном обичају стао викати: „овамо треба донети то нисмо, а ти иди у Бају пак примај писма." Ово се њему онда код његове власти можда с похвалом примило; јер га је речени г. парох тужио за таково бесчестије и нападеније, но никакво удовлетвореније получијо није, а друго кад је наше општество, као и проча друга српска општества подизало иародни Варјак, и кад је мало и велико, мушко и женско ошчушчавало величајшу радост — тај изрод рече: „Идем и ја да дигнем једне старе и укаљане гаће на моју