Glasnik Skopskog naučnog društva

70 | Гласник Скопско Научно Друштшва

је сасвим укратко, у једном сумарном прегледу, споменуо Вриенијеву вест о другом македонском устанку и његовим последицама, па је нато додао: „Џпјег деп Хоробато за обепђаг Фе ћеш сеп Кгоакеп 21 мегајећеп; 5Кујихез 714, 23, мејећег Хрофатом зећгећћ, „депндет «је аЏекфпосв ти деп Бегеп. Пег Мате Дистквете зећетЕ уоп дег Шумзсћеп Згаде Деожлеж ћетсепоштеп чпа ешеп дајтаНасћеп Мојказђатт 21 ђехетећпеп.““ (Овај мали одељак из Сегера, који ни најмање не сведочи о неком нарочитом познавању историјских и етнографских прилика на Балканском полуострву, изазвао је, међутим, К. Јиречека да га у својој историји Срба некако примени; тако је, уосталом, Јиречек чинио почесто с најневероватнијим туђим хипотезама, само да не би постављао своје. Њега је, очевидно, бунила вест о покорењу градова од стране Вриенијеве, па је по-. мислио на хрватске градове, односно византинске у хрватском приморју, којима су Хрвати прво додијавали, а онда их Вриеније заузео и умирио. Но Византинци су се очевидно ломили тада око српских приморских места, ближих драчком темату, до ког је тада Византији ради Нормана било највише стало. За расипање снага чак у хрватском приморју не би тада истрошена и од свих страна угрожена Византија имала ни средстава ни неувиђавности. Због тога је и опрезна Јиречекова слутња сасвим немогућа.

Много смелију хипотезу за разјашњење овог места из Никифора Вриенија поставио је Ф. Шишић. Он држи да је отац Никифора Вриенија збиља ратовао с Хрватима, пошто је прво претпоставио да су македонски устаници позвали и Хрвате у помоћ, не само Србе. Но о позиву не може бити ни говора, а исто тако ни о ратовању између Византије и Хрвата чак на границама драчког темата. Шишић, додуше, наглашава, како не верује Јиречеку, да се борба између Византије и Хрватске водила око приморских далматинских места, јер су она била већ у хрватским рукама, па то није могуће, али још мање је могуће, да би се Хрвати борили с Византинцима чак око граница драчког темата.. Рачки је

имао сасвим право, када је наглашавао да је то већ због географских разлога немогуће, и кад би нас Вриеније својим разлагањем упућивао да то поверујемо. А он то не чини. ЈЊегови Хрвати су само плеонастички додатак уз Дукљане, или синоним за Србе, као и код Скилице, који осим тога синонима за Србе има и други, Тривали. Буквално тумачење Скилициних и Вриенијевих назива „Срби и Хрвати“ и „Дукљани и Хрвати“ није могуће. Најмање је пак било овде добро поводити се за Сегером, који није скоро ништа знао из хрватске и српске прошлости. Али то се често догађало, и у хрватској и српској историографији примале су се нетачне и немогуће хипотезе необавештених писаца, ако су их само с довољно самосвести умели подвући. То су чинили и историци, којих је одлично историјско знање стојало високо изнад незнања страних историка. Страна мишљења су се, често без икаква разлога, више ценила него домаћа, само зато што су страна. Модерна хрватска и српска историографија се тога све више клоне, и с правом. Јер, схватања и хипотезе се не процењују по провениенцији, него по научној основаности и вероватности — по том и нипо чем

више.

(Само ради потпуности ћу укратко претрести и вести Јована Зонаре о спомињаним догађајима, које је он преузео из (Скилице с нешто мало више самосталности него Георгије Кедрин. МИ Зонара говори само о Хрватима када

ниже освојења Василија Булгарохтона: „Т7б Возхусрас 65 бод ђестјЕ 7] ТФУ гРауњефиу тушем же те тбу Хоббетоу #)уђ Опежофам, ФАХО (ју ход Тр 2рјибу. | уео 2 ] 72; | |

' Зетег Ј., Вухапшвеће Назбомкег Аез хећамеп ипа сеп Јаћићипаденма. |. КМ ерћогоз Вгуептов., М!плећеп, 1888, 49—50.

2 Јиречек К, о. с. 225—6.

5 257816 Е., о. с. 532—3:

4 Јоаптв Хопагае Ерпотае ћазеоматшт, Ш (Ед. Вопп). 1897, 567.