Glasnik Skopskog naučnog društva

Преглед лишерашуре“ 375

(Самуилове државе, било уништено овим административно-политичким мерама византијске владе, која је организацијом администрације на регионалној основи и снабдевањем намесника јаким војним ауторитетом конзеквентно ишла за тим, да отпорну моћ словенских племена постепено ослаби и тако утре пут асимилацији својих словенских племена.

У погледу дунавске Бугарске писац истиче, како је све до сада владало мишљење, да је византиска власт у крајевима између Дунава и Балкана и после освојења од стране цара Јована |. Цимискеса (971), односно коначне пацификације од стране цара Василија [| (1000), била само номиналне природе. Међутим ово мишљење не само да је неосновано, него шта више историјска сведочанства Х! и ХИ. столећа говоре у прилог том, да је Византија ефективну власт над овом облашћу за све ово време сматрала виталним питањем своје спољне и унутарње политике, те је поднела многе жртве, како у људима тако и материјалне, да ову власт осигура. М византијска власт у области између Дунава и Балкана фактично је постојала без прекида за време од подруг столећа све до конституисања новобугарске државе Асенида са средиштем у Трнову.

Формирање посебне провинције из области између Дунава и Балкана уследило је из разлога првенствено стратегијске природе. (Ови крајеви наиме били су наскоро после дефинитивне рестаурације византијске власти стално изложени нападајима северних варварских народа најпре Печенега, а касније и Кумана, који су на својим пљачкашким походима продирали у империју преко области Силистрије, често прелазили планину Балкан и пустошили области Тракије и Македоније. Као што се види област између Дунава и Балкана имала је сада, исто тако као и у рано византијско доба, карактер експониране позидије на стално угроженој граници. Византијска влада морала је предузети оддучне мере да осигура своју северну границу на доњем Дунаву и заштити становништво, како ове области између Дунава и Балкана тако и Тракије и Македоније, а у крајњој линији обезбеди и саму престоницу Цариград са њеном непосредном околином.

Из горњих разлога креирана је око 1030. год. из крајева између Дунава

и Балкана посебна византијска провинција, погранични дукат Подоцио или Паробобузвоу (Пержбобусцис, Пародооућису). ЈНа челу дуката стајао је војни командант и шеф цивилне управе са титулом 0 халепју тоб Џарибооуфјо) или 6096 тоб Паробооуг о, односно 6096 тбу Пацистрбоу (ве, пбХеоу). Резиденција дих-а налазила се у чврстом граду Дристри, те се по том назива неки пут и 6 халепдуо тђе иб:р25. ЕЊегов ауторитет и јуридикција простирали су се и на све градове и многобројна утврђења (Фробих) дуж Дунава и мора, што долази до израза у

~ 2

напред споменутој титули 66 тфу Џаритрбоу.

Према мишљењу аутора византијска власт простирала се несумњиво и на леву обалу доњег Дунава, где су биле поседнуте извесне стратегијске важне тачке, као што се види из историје борби цара Јована Цимискеса у северној Бугарској, из информација историка Михаила Аталијата у ХП. столећу.

црквеном погледу потпала је ова област још за владе Цимискеса под

јурисдикцију цариградске патријаршије, као њена митрополија са средиштем у

ристри. Од почетка до краја ХЛ. столећа била је саставни део охридске архиепископије, а тада је опет дошла под Цариград.

У градовима Паристриона могао се, благодарећи заштити византијске империје развити нов живот па и благостање, које наравно није могло више достићи ниво благостања за време старе римске империје. (Ови градови имали су као и сви гранични градови знатне посаде, а услед имиграције страних елемената, који су долазили из крајева с оне стране Дунава, добили су изразито козмополитски карактер. Најважнији елеменат овог градског живља било је по Вапезси-у старо романско становништво, које византијски писци не спомињу никада посебно, него увек под колективним именом скитских народа. Бугарско

становништво у овој области било је услед дугих и тешких ратова знатно проређено,