Glasnik Skopskog naučnog društva

378 Гласник Скопског Научног Друштва

склоно становиште, док је ранији тумач легата (Сарџапо својим преким и суровим поступањем већ одмах у почетку онемогућио сваки споразум између странака. Николај је био веома интересантна личност и играо је важну улогу у јужној Италији, која је тада у духовном погледу, нарочито на пољу теолошке литературе, показала много активности.

Николај де Оџапјо радио је и на литератури те је оставио за собом много песама и разних састава у прози, већином теолошког карактера. Од прозних састава долазе у обзир за историју црквенополитичких питања овог времена нарочито три његове расправе, које је упоредио У/. Могдеп у својој монографији Паз РаркНшт ипа Вугап:, Ветп 1903. Ове расправе говоре о главним догматским диференцијама између грчке и римске пркве, наиме о исхођењу св. Духа, о евхаристији с обзиром на употребу бесквасног хлеба и напо„слетку о посту у суботне дане и о браку свештенства. Али ове расправе не садрже нарочит извештај о диспутацијама грчког свештенства са папским легатом Бенедиктом и приказ тока преговора, него се аутор ограничава да изнесе мишљења црквених отаца и закључке црквених сабора, а то је свакако била и битна садржина оног, што су Грци у току диспутација кардинилу Бенедикту изложили.

Вредност ових трактата грчког игумана Николаја од Отранта као извора за реконструкцију историје унионистичких тенденција римске курије на истоку почетком ХШ. столећа несумњиво је знатна, али истом у теолошким трактатима Николаја Мезарита имамо савремене, иако наравно нешто једностране и субјективне директне извештаје о преговорима кардинала-легата Бенедикта са грчким свештенством у Цариграду. Прву диспутацију која је вођена 30. августа 1206. не спомиње Николај Мезарит у епитафу, очевидно са разлога, што брат му Јован није у тој диспутацији учествовао, него је диспутацију водио сам Николај као представник и говорник грчког свештенства.

У самом епитафу пружа нам Николај Мезарит опсежне извештаје о диспутацијама, које је његов брат Јован у Цариграду водио у име грчког свештенства са кардиналом-легатом Бенедиктом и латинским цариградским патријархом Томом Могозшш 29. септембра и 2. октобра 1206. Николај Мезарит унео је, као што се може видети из разлике у стилизацији, исте извештаје у епитаф у оном облику, како их је сам Јован Мезарит према својим забелешкама био фиксирао.

Нејзепђетс се не упушта у анализу теолошке садржине ових диспутација, али истиче да преговори нису тако мирно и глатко текли, као што би се могло закључити из података садржаних у напред споменутим трактатима Николаја од Отранта. Мако је кардинал-легат Бенедикт показивао велику концилијантност и био вољан да изађе Грцима у сусрет, ипак је код Грка, под још свежим утиском освојења Цариграда, мржња против Рима и Латина била толико јака, да апсолутно није било никаквих изгледа на какав успех и компромис. У току дискусија највећа важност придавала се питању потчињења грчке православне цркве римској столици и признање латинског патријарха у Цариграду. Ова питања као питања првенствено цркв. политизирања представљала су за папу Инокентија Ш. и његова легата кардинала Бенедикта најважнију тачку, док су исти у погледу догматских разлика били спремни на далекосежна попуштања и уступке.

Преговори од 1206. год. свршили су се како се могло очекивати без икаква резултата; грчко свештенство на територији латинског царства није хтело признати нити примат римскога папе нити латинског патријарха у Цариграду. Међутим се и ситуација грчког свештенства и православне цркве у Цариграду погоршала услед смрти православног цариградског патријарха Јована Х. Каматера (умро у јуну 1206. у Дидимотихосу). После патријархове смрти Грци су хтели попунити упражњени патријарашки престо те су се с одобрењем латинског цара Хајнриха !., који је био убеђени присталица црквеног и националног измирења, обратили папи Инокентију Ш. с. писменом молбом да им дозволи избор новог патријарха и да пошље на избор свог заступника који