Glasnik Skopskog naučnog društva

324 Гласник Скопског Научно: Друштва

„Диспозиција седме алинеје простагме односи се на важну церемонију, о значењу у тексту грчким техничким изразом #2822 Мигора, за који не постоји у нашем језику еквивалент. (Ова се церемонија састојала у том што су византијски цареви у одређене дане, праћени дворским фукционарима, царском гардом и музиком предузимали шетњу на коњу кроз Цариград и том приликом примали непосредно од својих поданика писмене молбе и жалбе, те исте одмах у претрес узимали и решавали. (Ова церемонија, која је описана код Кодина (Ре оћенз ед. Воп. рат. 31), јавља се у каснијем времену, после Константина Порфирогенита, али се време и повод њена постанка не могу тачније одредити. Међутим обичај, да император у непосредном додиру са странкама лично обавља и изриче суд, потиче још из времена Комнина. Први пут се спомиње у хроници Јована Зонаре, који наводи да је цар Алексије Комнин у одређене дане седео на Филопатиону и том приликом вршио функцију судије, те непосредно примао од појединих странака писмене молбе, издавао их одмах својим секретарима ради проучења, па је на основу њихових извештаја и 06разложених мишљења непосредно на лицу места доносио судску одлуку, која је странкама била одмах уручена. Михаил Палеолог дозволио је савладару Андронику вршење гореспоменуте церемоније, али са важним ограничењем: да Андроник при овој церемонији може вршити функције врховног судије у Цариграду само у случају цареве одсутности. Ово ограничење имало је сврху, да нарочито истакне, да постоји само један император у прегнантном смислу, који је искључиво поседник пуне царске власти. Али да би се омогућио трајан континуитет овог начина вршења јудикатуре, император је савладару делегирао право, да у случају царева боравка ван престонице обавља исту церемонију и функцију као заступник императора. — (Ова церемонија преживела је за дуго времена пропаст византијске империје, јер су турски султани после освојења Цариграда примили и наставили ову византијску установу.

У алинеји осмој простагме регулисан је правни однос савладара према царском двору у том правцу, да је његов положај на двору још јаче ограничен од положаја који је заузимао у државном животу. Ово ограничење савладарева положаја на двору добија формалан израз у одредби, да на територији царског двора нема права на пратњу царске гарде.

Идућа алинеја нормира једну важну тачку дворске етикете: седење савладара на престолу у присутности императора и с тим у вези ранг његов међу члановима царског дома.

Веома важна је алинеја десета, која говори о уделу савладара у управи државе. (Савладар нема никакав самосталан делокруг. Потпуно је искључен од удела у централној државној управи, која је у пуном облику и искључиво императору резервисана. Међутим предвиђене су за савладара нарочите мисије у области провинцијалне администрације. Тако савладар има генерално овлашћење за обилажење провинција и вршење надзора над радом функционара, како у цивилној управи тако и у војсци. Историјски извори не пружају у толикој мери информација у погледу унутарње управе у Византији да бисмо могли створити себи приближну слику о техници и начину, како се вршила контрола над провинцијалном администрацијом. Изгледа дајеу првим временима Палеолога контролну функцију вршио чиновник при централној државној управи, који се зове 6 #т, дуодуђаеоу.

Али ни у вршењу споменутих функција, које претпостављају велико искуство и рутину, савладар, с обзиром на своје незрело доба, нема потпуну самосталност, него је упућен да се у свим својим поступцима придржава постојећих закона и да слуша савете и мишљења својих саветника, које му је отац у ову сврху доделио. У вези са вршењем контроле над провинцијалном администрацијом подељена је савладару и једна позитивна функција: право унапређивања чиновника у рангу и повишавање њихових берива. Уједно су савладару делегиране потребне пуномоћи и коерцитивна средства за поправку установљених недостатака и неуредности у администрацији, у првом реду право дисциплинарног поступања против чиновника, који су били одговорни