Glasnik Skopskog naučnog društva

Преглед лишерашуре 329

На послетку Нелзепбегс у оквиру своје расправе говори и о византијској дипломатици 13. и 14. столећа, која показује знатнија одилажења од начела и праксе ранијих времена. Писац се не упушта у детаљније испитивање ових проблема с мотивацијом, да друга једна личност (Етапх Пбјсе“) припрема опсежан систематски приказ византијске дипломатике. (Ограничује се само нато, да истакне да је после првог пада Цариграда (1204) царска канцеларија била разрешена и уништена, њене тајне напуштене а писмо профанисано. Тада је, по мишљењу Нејзепђего-а, у време Никејског Царства, била напуштена римска традиција и у канцеларији, где се још најдуже и најжилавије држала, те је замењена проналасцима специјално византијског карактера. У доба Палеолога постоји тенденција, да се врати старијој традицији, те византијска дипломатика оног времена представља компромис старије и позније традиције.

Нејзепђего-ова расправа представља несумњиво леп и ваљан прилог за боље познавање и тачније схватање унутарњих односа у византијској империји за владе династије Палеолога. Б. Гранић.

Нелалећ Еепх Зећтја, Пле Вигађе ке вуегбавзипо ђе! Чеп сјау1асћеп Уб/Кегп 1п Њгег Ведешило у де Сезећјећје тег Згед ипо џпа тег збаа сћеп ОгсатпвзаНоп. — опдетађагиск аш5 дФеп ЈаћгБисћегп јр Којиг чпа Севећјећје Чег Чјамеп М. Е. Вапа ДЦ, Нен ђ, р. 81—132.

Између више серија издања врло подузетног младог (од 1918) Источноевропског Института у Бреслави истичу се особито Годишњаци за културу и историју Словена. У цитираној расправи у Годишњаку настоји градачки универзитетски професор г. Шмид да, на ограниченом простору, истакне значење организације срезова око градова (тешкоћу чини двоструко значење наше речи град = Вита, 5табе) за историју населења и изградњу државне организације код Словена, са гдедишта, које се постигло у науци на немачком правном тлу. Упоредним проматрањем долази г. Шмид до резултата: да је раширење и формирање тих срезова зависило од државних и териториалних сила, које су се међусобно искључивале или једна другој одржавале равнотежу. Искључиву власт државне силе констатује г. Шмид у чешкој држави Средњега Века, а превласт њезину под териториалном аутономијом у средњевековној Пољској и предколониалној земљи лужичких Срба, обрнут случај пак у периоду удеоних кнежевина код источних (Словена и московске државе друге половине 16. века. Равнотежа између државне силе и локалне аутономије види се у Кијевској Русији. У почецима хрватске и српске државе и у козачкој држави подударају се државна и териториална организација, пошто носиоци ове последње преузимају државну власт, али имају наскоро да се боре с аутономним тежњама нових организација. Пример су историја Срба и источно-словенских градских држава, особито Новгорода. С престанком или умањењем државне силе појављују се нове териториалне силе (Црна Гора, Козачка држава). Племе је више териториална, а братство крвна заједница. Племена Јужне Далмације, Црне

Горе и Албаније настају у брдима, подаље од утицаја страних државних власти.

Проширењем власти једне жупе над више њих настала је српска и хрватска средњевековна држава; једнога кнеза над другима — чешка држава; припојењем суседних подручја државној матици — пољска држава. Кијевском Русијом, напротив, завладали су страни војнички и трговачки кнезови; а бугарску је државу основао страни народ задржавши териториалну основицу.

Према том, у Чешкој су се развиле државне кастеланије, у Пољскоји у Лужичкој Србији појављује се у њима рудиментална аутономија, у Русији је волост, а на словенском југу је „жупа“ насељенички привредни срез.

Жупанија, волост, српско-хрватска племена и козачке организације не морају имати град (Виго) као средиште. У том што је додан тај град у организацију, г. Шмид неће, ипак, да види неку новотарију државе, него природно

средиште на неком извесном ступњу развоја. Већ према наведеном развоју