Glasnik Skopskog naučnog društva

Пн

Преглед лишерашуре 335

отитоме стр. 3—24), Право обавеза (Ртачо ођозлахкоме стр. 24—34), Сеоски закони (!едег гигнсае) (Ртамо уузке стр. 34—39), Право наслеђа (Ртам'о зрадкоме стр. 39—45). На крају је додата кратка библиографија извора и литературе (стр. 46—47). — „Ова радња, изјављује сам утор у кратком уводу, јесте први покушај систематског прегледа права земљишног поседа (аграрног), права обавеза и права наслеђа у средовечној Србији. Развитак аграрног права у Србији значајан је с те тачке гледишта, што представља у пластичном облику прелаз од аграрног колективизма (у/зрбјпоћу стапгомеј) ка индивидуалној својини, бацајући уз то светлост такође и на генезу врховног права на земљу владара (мјадсбм) у Средњем веку. Прегледправа обавеза због недостатка метеријала у изворима могао је да се представи само у главним цртама... Право наслеђа, најзад, које се тек рађало, везано је непосредно са правом аграрним. .. Недовољни подаци о наследном праву, дају само главне његове црте, остављајући многе подробности неразјашњене.“

Из прггледа извора (и библиографије) види се да је аутор употребио само штампом издате изворе, и то он изреком спомиње: повеље српских владара, хрисовуље којим се дају повластице манастирима, Законик цара Душана, благовђрнаго и Христомобиваго цара КОстинтана законђ — о записанји (аутор транскрибира тај наслов пољски са | на крају последње речи), Крмчију или Номоканон и Синтагму Матије Властара.

У поглављу посвећеном праву земљишног поседа аутор даје преглед главних врста тог поседа и то баштине, племеништине, баштине племените и оне сељачке, коју држе модје земмане (Зак. Ц. Душана, чл. 174), купљенице, проније, горе, селишта „села запустјевша од вијека“. (Свака се врста карактерише само на основу извора. Зато се, због директног ћутања извора, баштина јавља тек негде око год. 1300, исто тако као и пронија. Међутим пажљива истраживања са употребом компаративне методе могла би довести до закључка да је баштина прастара установа, порекло које се губи негде у временима прошоисторијским, и ако не баш преисторијским. Аутор је у уводу говорио о томе како „пластично“ постаје у Србији Средњег века индивидуална својина и врховно право владара на целокупно земљиште; али у самом излагању њему није пошло за руком да прикаже ову „пластику“, нити да уопште расветли, како треба, ова врло важна питања социјално-правне и економске историје Србије. Аутор спомиње да се појам баштине „приближавао“ појму римске индивидуалне својине, али у колико се он збиља „приближио“ и какав је био овај процес приближавања није довољно расветљено (стр. 11 и сл.). Аутор истиче, како се постепено градио појам баштине краљевском односно царском милошћу, попут баштине, која је постојала тако рећи од памтивека; овај процес, који је добро подвучен и веома је значајан а могао би се лепо објаснити, паралелом руском — појавом попут извбчнихђ вотчинђ (т. |. баштина од памтивека), вотчинђ жалованннхђ, које жалуетђ Великји Государђ за службу (баштина поклоњених, које дарује цар ради службе). Ми смо горе изнели приказујући чланак проф. Тарановског паралелу између Немањићеве (Србије и Московске Русије; а ево већ конкретног примера тог паралелизма, уз које се лепо може додати и паралела проније и помђстја (који израз се касније преводио српски са речју спахилук), а прва појава којег историјски је утврђена баш у првој половини ХЈМ столећа у тестаменту вел. кн. Ивана Каљите из г. 1328. (в. Духовнал његова у Собронћо Государственивхљ Грамотђ и договоровђ, т. |. Је 22.). Та паралела поред чисто социолошког објашњења може се лако још и делимично објаснити заједничком филијацијом правних установи под утицајем византијског права — директним у Србији Немањића, посредним, више књишким, у Московској Русији Даниловића и Романова. Али паралела је много ширег значаја, тако да је г. проф. ПО. Ћиро Трухелка потпуно оправдано спомиње у вези с аПофит и [еџашт (в. 27. Сто ТтићеШа, Назјопспа рофоса астатлос рнапја и Вози, у Гласнику, Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини ХХМШ, 1 и 2, Сарајево 1915. стр. Пи ел. — Г. Намисловски не помиње ову важну расправу у својој библиографији).