Glasnik Skopskog naučnog društva

340) Гласник Скопског Научног Друштшва

наћи Бајазит. У повељи, издатој 1 августа 1398 год. у манастиру Жупањев-

цима за Лавру Атонску, „Јевгенија монахиња кнегиња“ каже: „...-Н БрЕМЕ аи се прнасучи Итн к“ веаикомоу гОподаџоу“А нагоше ме старци # прота (еремПа ду доболмоу под гром...“ (Споменик 56, 1922, 10).

Константин Филозоф говори о сродству између кнегиње Милице и Јефимије. На жалост не даје нам ближе податке. (О томе у каквом су сродству оне биле не говори ни Иларион Руварац (Старинар 9, 1892, 119—122), ни Ст. Новаковић (Срби и Турци у ХМ и ХУ веку, 1863, 158 — белешка), па ни г. Л. Мирковић. Ми међутим мислимо да су оне биле у сродству преко својих очева. А ево како. Јефимијин отац кесар Војихна, по нашем мишљењу, идентичан је с Војихном, братучедом цара Стефана Душана, коме Душан 1348 год. потврђује дар Хиландару: „вђ Пострумљскомђ прђдблћ село Потолиново“ (Соловјев, Одабрани Споменици 1926, 132—135. Упор. чланак Вл. Ћоровића у Ст. Станојевића Народној енциклопедији 1, 394). На то нас наводи у првом реду чињеница, да и једног и другог налазимо у истом крају, у врло кратком размаку времена. Братучед је Душанов у Пострумском 1348 год. а кесар се Војихна спомиње као господар Драме 1357 год. у нападу Матија Кантакузена на српску државу, када је потукао Матију код Сера (Јиречек, ор. си. 1, 310). Војихна је управљао Драмом и околином још и за владе цара Стефана (И. Руварац, Старинар 9, 1892, 120). Не треба заборавити да је титула кесар била веома велика и да се некад у Византији давала само наследницима престола или царским сродницима (Ст. Новаковић, Византијски чинови и титуле. Глас 78, 1908, 246). (Сва је вероватноћа да су, бар за владе цара (Стефана, титулу кесара и код нас добијали само царски рођаци. (Од четири кесара, који се спомињу за владе (тефанове (Прељуб, Војихна, Гргур Голубић и Гргур Бранковић — Јиречек, ор. си. 3, 1923, 30), два су свакако царева рођака: Прељуб и Гргур Бранковић. Прељуб је имао за жену Јерину, за коју цар Стефан Урош у једној повељи од 15 априла 1357 каже да му је „всесрдачна сестра“ (Споменик 56, 1922, 6—7). Када је умро Прељуб, Јерину је Урош преудао за Хлапена, српског војводу и намесника Бера и Водена (Јањинска хроника монаха Комнена и Прокла. Гласник 14, 1862, 241). Гргур је био син севастократора Бранка Младеновића, а овај је био неки рођак царев (5. Ковачевић, Вук Бранковић — Годишњица 10, 1888, 227; Ст. Новаковић, Глас 78, 245). О Гргуру Голубићу знамо врло мало (Глас 78, 274). Као братучед царев можда је Војихна и добио титулу кесара. Кнегиња Милица, као што је познато, сматрала се за сродницу династије Немањића; по родословима и летописима, она води порекло од Немањиног сина Вукана (5. Стојановић, (Стари српски родослови и летописи 1927, ХХХП мисли да је то народна традиција из почетка ХУМ века).

У „Монахињи Јефимији“ г. Мирковић је додирнуо питање плаштанице у манастиру Путни (Буковина). О њој је у Гласнику срп. прав. патријаршије 5, 1924, 214—9216 нешто више расправљао, а у Старинару 2 (Ш серија) 1925, 109—121 посветио јој је читаву расправу. Грчки натпис на плаштаници, по нашем мишљењу, не допушта да се она доводи у везу с нашом монахињом Јефимијом, као што то чини г. Мирковић. У натпису се спомиње нека српска кесарица Јефимија. А Јефимија, кћи кесара Војихне, била је деспотица и себе је називала деспотицом (на завеси у Хиландару: „Ефимит монахји, деци господина ми к!есара Воихне, лежецаго здћ, нфкогдаже деспотица“. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи 1, 1902, 61 бр. 197). Ст. Новаковић је мислио да је та кесарица Јефимија била жена кесара Угљеше, господара Прешева, Врање и Иногошта (Глас 78, 247). О тој расправи г. Мирковића написао је белешку г. М. Ласкарис у Мисли 18, 1925, 823, који усваја мишљење г. Мирковића да је плаштанишу радила Јефимија, удовица деспота Угљеше. Парафразирајући ову своју белешку, г. М. Ласкарис је још у три маха писао о плаштаници (Кеуџе ћазе. ди зид-езЕ ешгор. 2, 1925, 356—361; Прилози 6, 1926,

149—150; Вуг. Лешвећг. 26, 1926, 423). Ђорђе Сп. Радојичић.