Glasnik Skopskog naučnog društva

ГЛАСНИК

СКОПСКОГ НАУЧНОГ ДРУШТВА

КЊИГА П, СВЕСКА Ти 2. СКОПЉЕ, 1926. ГОД.

КАКО СУ НАЗИВАЛИ СРБЕ И ХРВАТЕ ВИЗАНТИНСКИ ИСТОРИЦИ ХР И ХИ ВЕКА ЈОВАН СКИЛИЦА, НИКИФОР ВРИЕНИЈЕ И ЈОВАН ЗОНАРА>

Византински писци су у својим стилски углађеним делима нерадо и ретко писали имена страних, варварских народа онако како су сети сами звали. Било им је милије звати их именима народа, за које су мислили да су у старо доба живели у истим областима, а која су узимали из античких грчких писаца, или бар именима, која су налазили у старијих византинских историка. Тим је унесена велика пометња у византинску историографију, пошто су често употребљавана иста имена за различите народе, или је исти народ код различитих византинских писаца добивао сасвим друкчија имена. Јер, њима није било главно да тачно означе савремене народе, него да варварским именима не каљају, како вели Ана Комнина, целину или ткиво своје историје.' Због тога би било потребно испитати за све народе, о којима пишу византински историци, каквим су их све именима називали, да би се на тај начин утврдило, на кога се односе поједине вести с именима изумрлих племена или и с именима и новијих народа, али очевидно употребљаваних за различита племена. Досадашњи радови у овом послу често су веома духовити, понеки су и савесни, али су већином сасвим фрагментарни и зато непотпуни. О Србима и Хрватима нема ни онаквих систематских покушаја као н. пр. о Маџарима, него само узгредних примедаба, које не олакшавају много проучавање оних одељака из византинских историка који се тичу Срба и Хрвата.“ Потребна би била једна систематски израђена студија, с табеларним прегледом, из које би се видела сва имена византинских писаца за Србе и Хрвате и развој целе византинске номенклатуре за њих. Но још је прече рашчистити питање о оним местима из византинских историка, где изгледа да се имена Срба и Хрвата употребљавају као синоними, да би се на тај начин утврдило, да ли су се Византинци заиста служили тим називима као синонимима или су их употребљавали за два народа и за две историје. Они су писали о (Србима веома много и доводили их у чврсту везу с Хрватима, где год су готово о овима писали — све од разговетних вести Константина Порфирогенита па до мутних слутњи Лаоника Ханкокандиле; о Хрватима имају, иначе,

1 „--(1рп пер %95 та спојурри5 џеруђофо тбу мол оторо брату дудрфу, 21 хол то оре. 775 пођтииа жаладилувта),“... Аппаг Соттепае АЛехжаад а МТ, 14, Ед. Тешђа., 1 (1884), 222. „жал. | Раду тоџобтое уронеуоце бубрааи Ворфариљтћа жоћ фр Фу вал то роб Тр (ото (25

1 5 7291 5 рарртр 5 Ф 95 5 и

жалодилува да“ Аппав Сотпепаг АМјежафв Х, 8, Ед. Тешђп., П (1884, 81.

2 Ратеб ј, Гле аш! Опдакп Ђегбоћећеп Мојезпатеп ђе! Чеп Вузапбпетп. Вут. 74. ХЛ (1912), 472—87. Ово је извод из већег маџарског рада који наводи Цебе, исправља га и допуњава: Стеђе Ј., Ерћгаџи, Мазбјопаг уоп Товруја. Еп Вејзрте] #г еп Ведешиповуапде! етпез Ђђуталнтзећеп Гапдпатепг. Ву. 71. ХХМ (1925), 106—13. С тим се питањем с успехом бавио и Геза Кун у свом знаменитом раду: Кишп (., КејаНопит Нипсагопшт сшт Омепје сепшђизуче опепкађв огаиа |изјома апбашвзита, 1—П, Саифороћ, 1893—5.