Gledišta

711

samo relativno poboljšanje datoga stanja, samo relati\mo poboljšanje, a nikako jednu apsolutno savršenu budućnost, nikako jedan raj koji treba da zameni postojeći pakao, Teško je međutim zamisliti jednog revolucionara koji postupa kao razložni skeptik u pogledu onoga što je moguće ostvariti, jer je u njegovoj dubokoj unutrašnjoj prirodi usađena spremnost za „juriš na nebo'', spremnost na žrtve koje su nužne za dostizanje njegovog velikog i uzvišenog ciija; ukratko, sklonost ka utopijskim vizijama koje čine srž njegove vere i osnovnu snagu njegovog opstanka na teškom i apasnom putu koji je izabrao. Nećemo reći ništa osobito duboko ako kažemo da put ka utopija nije posut ružama ni za onoga ko ji se injime uputio ni za one koji više vole da se kreću uhodandm stazama i da vrlo obazrivo trasiraju nove puteve; put ka utopiji sigumo vodi iz postojećeg istanja, sigurno nema završetka, ali nije unapred sigumo da li će on odvesti nekuda napred ili možda u jednom više ili manje blagom kmgu. natrag. Razlozi koji diktiraju ovu poslednju sumnju mogu biti zanimljivi ukoliko narn pođe za rukom da ih otkrijemo i učinimo jasnim. Konflikt tvrde Ijudske stvarnosti i velikih ideala nije ništa novo u istoriji. Ideal u sukobu sa tvrdom stvarnošću često ispoIjava sklonost da i sam otvrdne i pretvori se u dogmu, koja ne samo da ne poboljšava sarnu stvarnost nego čak i doprinosi kočenju ili zaustavljanju njenog spontanog progresivnog kretanja. U Ijudskom društvu, koje idejno nikada nije monolitno, spontana poboljšavanja inicira ona racionalna svest, koja, doduše, ne poseduje ideje o velikim skokovima napred, ali koja ne zna ni za tvrde formule pa je, prema tome, siobodna od nečega što iz same svesti deluje kao iluzorni ali kočeći faktor. Ako želimo da na to primenimo poznate teorijskofilozofske kvalifikative, reći ćemo da je u opisanoj situaciji sadržana razlika između istorijskog idealizma i voluntarizma, s jedne strane, i istorijskog materijalizma, s druge strane. Istorijski idealizam i voluntarizam su poznati izrazi kojima je sam Marks označavao ona revolucionarna stremljenja koja istoriji postavljaju one zadatke koje ona ne rnože da reši i koja iz čiste revolucionarne volje i revolucionamog ideala hode da izvedu jednu žeIjenu i idealnu stvarnost. Treba, međutim, naglasiti da loša strana istorijskog idealizma nije u tome što je on utopijski nego u tome što je on, gotovo po pravilu, dogmatski. Utopijska vizija, ako nije dogmatska, može biti izvanredan putokaz naše aktivnosti. Utopija kao dogma nije putokaz, nego puko ideološko sredstvo kojim se opravdava tnasilje nad onima koji se još usuđuju da kažu da stvarnost nije tako lepa i savršena fcoliko bi pre-

MARKSIZAM I DOGMATIZAM