Gledišta

snazi u mogućnosti da je podvrgne kritici ili podsmehu. Ukoliko sredina takvu sklonost naziva donkihotskom, ona je već u položaju da je učini ili smešnom ili, u povoljnijem slučaju tragičnom i promašenom. Sasvim je drukčije ako se sticajem različitih istorijskih okodnosti takva sklonost na određeni način društveno institucionalizuje, ako postane apstraktna sila, otuđena od stvarnog društva, ali ipak sasvim opipljivo empirijski prisutna u stvarnom društvu svojom nekontrolisanom i neograničavanom moći kažnjavanja i nagrađivanja. Institucionalizovana misao redovno ima svoje socijalne nosioce, oficijelne i autoritativne tumače, ali ona ne ostaje samo pri tome, već uvek ulaže maksimalne napore da čistom indoktrinacijom sebi obezbedi šire i stabilnije socijalne oslonce. U tom cilju, ona postepeno stvara svoje bogove i apostole, svoje svece i obične smrtnike, svoje kultove i misterije, svoje posvećene i laike, pravednike i grešnike. Mada i samim svojim institucionalizovanim oblikom može prigušiti Ijudske stvaralačke potencije, institucionalizovana misao tek onda postaje otelotvorenje istorijske konzervativnosti, reakcionarnosti i bezličnog sivila duhovnog života kad stupi u simbiozu s državom kao sredstvom legalizovanog nasilja ili u blisko savezništvo s njom. Štaviše, potrebe efikasnog funkcionisanja državnog aparata stimuliraju institucionalizaciju i dogmatizaciju misli, a ova, sa svoje strane, teži da se pokaže što korisnijom i neophodnijom za trajno održavanje postojećih društvenih odnosa. U tom cilju, dogmatizovana misa.o razvija svoju didaktičku i apologetsku delatnost, a naporedo s ovom i svoju cenzorsku i inkvizitorsku ulogu. Ona spontano teži da se supstancionalizuje u jednom određenom staležu „inženjera duše" i da na taj način postane idejno oružje vladajućeg sloja, ili grupe, ili ličnosti, istovremeno upotrebljavajući ove kao svoje materijalno oružje. Vrlina državnog aparata i njegove društvene moći ostvaruje se u maksimalnoj izgrađenosti i usavršenosti mehanizma kojim on ostvaruje svoju društvenu funkciju. Mehanizam prestaje da funkcioniše ako se njegovi točkići i točkovi počnu obrtati po svojoj volji i nahođenju. No kao što svaki aparat može biti upotrebljavan i zloupotrebljavan, tako i ovaj može ostati u granicama svoje normalne i neophodne upotrebe izvršavanja tekućih administrativnih poslova neophodnih za dato društvo, ali stupajući u simbiozu sa institucionalizovanom i dogmatizovanom mišlju, aparat prirodno dospeva na područje sopstvene zloupotrebe uspostavljajući sopstvenu strukturu, sopstvenu hijerarhijsku organizaciju, svoju podelu nadležnosti, svoje kriterijume procene vrednosti i u samoj sferi duhovnog života. Na taj način se duhovni život birokratizuje, dok

715

MARKSIZAM I DOGMATIZAM