Gledišta

DR ALEKSANDAR KROX

1608

nameće takmičenje u borbi za život, ali, s druge strane, u modemoj proizvodnji čovek sve više postaje stvaralac i eksperimentator; drugim rečima, sve više slobodan. Na taj način se pcdručje slobode širi, područje nužnosti se menja, a čovek je sve više u stanju da sam određuje svoje potrebe. Markuze se veoma mnogo zalagao za potrebu izgrađivanja novih Ijudskih vrednosti, novog čoveka i novog društva. Njegova razmišljanja su bila veoma zanimljiva, ali, oslanjajući se isključivo na svoj ukus i svoje shvatanje filozofije, morao bih da dodam da i pored sve zanimljivosti i privlačnosti kojima su njegova istupanja bila obeležena, njegova koncepoija bi se mogla nazvati pre ideologijom nego filozofijom. Sasvim klasičnu temu obradio je Ljubo Tadić u svom predavanju „Socijalistička revolucija i politička vlast”; to je bio problem odnosa ciljeva i sredstava koja vode ostvarenju tih ciljeva. Određujući kao jeđan od ciljeva socijalističke revolucije ukidanje političke vlasti, Tadić razmatra upotrebu nasilja kao sredstva kojim se takva vlast ostvaruje, On se pita na koji se način upotreba sile može pravdati sa sccijalističkih pozicija ili, ako se pitanje formuliše na paradoksalan način, kako se jedno društvo u kojem nema (politiokog) nasilja može izgraditi primenom nasilja. Tadić je sklon da veruje kako se mbže govoriti o opravdanoj i o neopravdanoj upotrebi sile i nasilja. Ukoliko su ciljevi humanistički, nasilje može biti opravdano, kao što je to slučaj s diktaturom proletarijata neposredno posle uspešno izvedene socijalističke revolucije. Tadićevo predavanje izazvalo je živu polemiku u kojoj su se javila različita mišljenja; od onoga da je u nerazvijenom ; i atomiziranom društvu ponekad neophodna primena sile, sve do onog prema kojem se sredstva više ne mogu pravdati ciljevima, već je neophodna jedna opšla „rehabilitacija delovanja”. Pcmenuću još dve teme koje su bile u centru pažnje. To su: ko je nosilac revolucionamih promena u savremenom svetu; i jedna istorijska: da li je Marks samo opisao radničku klasu svoga vremena ili je stvorio pojam radničke klase. O prvoj je govorio Markuze. Pre nekoliko godina on je bio ■ pesimist kada se govorilo o mogućnosti da u razvijenim ' kapitalističkim zemljama dođe do bilo kakvdh revolucionamih promena, Međutim, ohrabren majskim događajima u Francuskoj, on vemje da su takve promene mo-; guće. Radnioka klasa ostaje i dalje nosilac revolucionarnih promena, a studentske mase predstavljaju borbenu manjinu koja radničku klasu može da pokrene u akciju. O dmgoj temi govorio je Lubač, profesor Brendajc univorziteta u SAD, tvrdeći da je Marks stvorio pojam radničke klase iako takva klasa u Marksovo vreme nije postojala. Marks je na osnovu niza karakteristika radničkih klasa Francuske, Engleske i Nemačke onoga doba stvorio pojam radničke klase koji se pokazao neobično plodnim u daIjim analizama.