Godišnjica Nikole Čupića

259

Аво хоћемо вредност и заслуге римпапства за, ч0вечанство да оценимо, морамо измерити добро, шта, је оно за себе а шта за народе учинило, који су му покорни били. Па и ако се може рећи да је природна борба за опстанак дала Цркви јераркиско- деспотски облик, и да је покрштење јевропских народа било нужна основа за њихов даљи културни развитак!; опет је Римпапство на последњем ступњу изађпло као Зл0употреба и наказа Хришћанства. |

У том погдеду значајне су речи ФилосоФа Еразма: „Ако господ Исус Христос не избави своје људе од ове преплетене црввене тираније, лакше би бвло подносити турску тиранију.“ Иди као што други један писад из времена силне Инквизиције вели: „Готово већ није могућно, да човек буде прави хришћанин а да умре на својој постељи“ — (јер је тавав обично на мукама иу огњу душу испуштао).

Од свију папа, који су после Гргура УП. дрмади

хришћанским светом на западу и раширили моћ Цркве до невиђене силе,“ најзнатнији је Иноћентије 111. (1198-—1216 год.) Он је подстицао свађу и борбу с јеретицима, племићима и краљевима, нарочито с немачким царем Фридрихом [1 и инглиским краљем Јованом ; он је грмео на све стране са одлучењима од Цркве и анатемама; он је газио по крви несрећних Француских јеретика (Албигојаца) и сладио се грозним

1 В. Егледгјсћу. Не!/1/жта1ад. Сибпгрезећећбе зп ћгег раја]. Ербулек таг, 27. А8. П В. 5. 230—281. Апрзђига 1877. 2 Још Фридрих 1 (Риђобрада) моћни немачки дар, по што је дуго противу ломбардиских слободних вароша и партије ВелФа у Италији ратовао, морао је приликом измирења с папом Александром ШП1 у Венецији 1177 год. овоме да пољуби скут и ногу и да пешице поред њега ходи, а папа на коњу. | 1