Godišnjica Nikole Čupića

58

је природна унутрашња потреба народу да ради на томе. Он је н радио. Не по каквој шеми, нити по каЕвом програму, него по унутрашњим својим инстинЕтима, који су му сами од себе додазили а које може: бити ни сам разумевао није. Требало је само да се нађе човек да поведе и да врењу правац даде. Кад је године 1514 Ђорђе Дожа подигао у Угарској сељачку „буну, поврет одсудно комунског карактера, Срба су гомилама пристајали узањ. Године 1526 појави се. међу Србима у Угарској један човев, средњег али вицкастог стаса, црне масти, кукастог носа, за кога ма"парске спахије с подсмехом причаху, да је служио као коњушар у краља Запоље. Човек тај сам за себе казиваше да је Иван Црнојевић, да је рођак деспотске куће Бранковића по деспотици Анђелији. Његов је програм био у речма његовим: „ја ћу ову земљу (Банат) а и Срем да ослободим од Турака“:) а уз то је делателност његова, била управљена и противу насиља маџарских спахија. Његов је програм политичке природе с примесом социјалистичких побуда. Он је одговарао, или бар изгледао да одговара оној хаотичној тежњи народа, -за променом свога стања. Велпки програми, као пи велике идеје н велике истине, највише воле кратав, силовит, тако рећи муњевит облик. Шировим програмима никада се свет није електризовао; лозинкама јесте. Лозинком: „Олобода од Турака, слобода од маџарских епахија, нашаоје онај човек у народу српском одзива,

ћ) За историју Ивана Црнојевића „лсевдо-деспота“ (од 1526 до. 1528) извори су: Јован Зермек сувременик, — Ђурађ Сремац (Ервбоја де регтасопе Керт1 Нипрагогиш), — Деспота Бранковића летопис (изводи у Рајића ТУ, 8 1—11). Види и Витковића критички погдед на прошлост Срба у Угарској, Гласник ХХУШ.