Godišnjica Nikole Čupića

воји тако хладноврвно смрти у чељуст лете, заиста, је дивна. И добри поп Ђурђе на више места у своме делу о пропасти угарске краљевине помиње и хвали јунаштво Срба, називље их „родом Ахиловим“, казује како су веома вешти, предосторожни, лукави н „људи јаки мишицама својим“. Говорећи о Србима, које је предводио Божић Радић он очевидно дивећи им се каже како су све то били људи ,„једнакога стаса као соко„лови“ ')

Са смрћу краља Запоље (год. 1540) радња српске емиграције на угарском земљишту губи своју организацију, јер у самој ствари и угарска краљевина постаје будимски пашалук турскога царства. Носиоци ведиких историјских имена српских налазе склоништа по другим странама. Бранковићи одлазе на двор молдавских господара. Потомци Баоше, Црнојевића, Косаче и потомци неколиких других великих кућа босанских станују у Млецима. Сам народ тражи наслона на другој страни и мисли да га налази у млетачкој држави. Поглавото с тога, што се у средини шеснајестог века Млеци крваво боре с Турцима. Можда у неколико и с тога, што су се по мраморним палатама, госпоцких Млетака. виделе сенке старе господе српске. Свакојако, око средине шеснајестога века, најпре Клас па онда Сењ, постају збориште и славно гнездо српских Ускока.

Ускоци су израдили себи место у историји шеснајестога века. Они су водили непрекидну, неутољову борбу с Турцима. Њихова је цељ била да се крваво свете непријатељима, своје вере и своје земље. Па су се крваво и светили. Турцима на далматинско - хрватској „рајини нису дали ни ока отворити. Већ у години 1545

1) беогрћ Зугшелав Ерјзбоја, стр. 168, 214 и 892.