Godišnjica Nikole Čupića

Започевши белешкама о поводу к изучавању наше народне појезије, писац објашњава једним излетом, за што Вукове српске народне песме зове хрватскима, истиче обичну оскудицу јединства, у нашој народној појезији и у кратко побраја покушаје склапања у целину косовскога круга народних песама, у ком се највише јединства показује (стр. 1—3). Затим разматра питање о времену постанка народних песама, о језику, метру старијем и садашњем, о вредности песама с погледом на верност историјску, и о томе, како се садржина

песме чува, узимајући за пример познату песму о Мих. Сви-

лојевићу и Јуришићу Јанку, коју имамо записану из 1663 и из 1815." Утврдивши на том примеру, да се песма, живећи дуже у народу, обично у појединостима све већма одмиче од историјске основе и првога типа свога, писац прелази на песме косовске, од којих је две записао Ђуро Матем Дубровчанин на крају ХУП века, па с овима, називљући их нарочито хрватскима, пореди народне песме о косовском боју, покупљене из народа у почетку овога века, износећи ту главни део свога ученог приступа, критички испит и поређење старијих и новијих песама о боју на Косову. Тај се испит завршује ресултатом, да је о косовском боју била једна велика,

епска песма, и да песме Вукове друге књиге: 45-та (Цар Лазар.

и царица Милица), 46–та (Пропаст царства српскога), 47-ма (Мусић Стефан) и 49-та (Царица Милица и Владета војвода), нису ништа друго него епизоде и фрагменти оне некадашње једне песме. Главни овај део заузима стр. 9—96. Од стр. 26—54 пребраја и излаже наш писац шта говоре историјски извори о боју на Косову, те ту, од стр. 35—39, разлаже о песми о Бановићу СОтрахињи, како је и она постала од једне епизоде из велике косовске песме, па јој, по томе, у својој критич-

Те је године у Карловцима Вук преписао ту песму од некака. гртовца Бошњака, који се био населио у Србији, па 1813 у Карловце пребегао.