Godišnjica Nikole Čupića

101

више него и у ком другом кругу народних песама било пуно мамца, за централисање —- али и то само оку књижевноме, интересовању историјском. Уметнички интерес народнога, певача није никад допирао дотле. Целина преко једне извесне линије остаје изван његова круга; и у томе и јесте узрок, што прави народни певач није никад ни покушао оне концентрације. Кад бисмо имали народне песме о косовском боју из разних векова до сад пописане, оне би нас, наравно, и у овом у многом другом сродном питању извеле с поља домишљања на поље реалности. Но како тога немамо, можемо се, ради тога, с пажњом и бар у главноме помоћи и историцима , између осталог и за то, што нема ниједног момента наше историје, у ком би било народно причање толико узбило историју колико је у овоме. Тако већ оно, што прича о боју косовском Јован Дука, историк византијски, који је писао после 1463, имаће за свој извор народну песму. То сведочи појетички задах и ред причања његова. Садржај оновремене народне песме или приче Дука је лакше могао докучити од каква Србина, него чисту историју. И онај извор, којим се мало касније послужио Дубровчанин Цријевић (Сегуа, Тиђеко 1455 —-1597) за причање о косовском боју, упућује опет целим склопом својим на народну песму, сличну оној која дође до ушију Дуци. То сведоче саме речи Цријевићеве, које одмах приводим и с којима се у главноме слаже и Дука. Према томе би прича Цријевићева, показивала нам садржај народпе песме о косовском боју с краја ХУ века, а прича Дучина однекле из прве половине (или с краја прве половине) тога века, То би нас примакло веома близу самоме догађају. Ево, дакле, како говори Цријевић : Саебегшт, ситп розгего Фе риспа езве| тпеппда, Базагиз, Пагдапогштп гех, Фисез виов, ад соепат оса, ођтескигив тп(ег соспапфшит МпПот, ех ригрига ва шм, ргод опет, сијив а диодат аетишо рег тукалт арча ве ега стратајив, ео сопаћо пб аш! тп сопмјефшт 8сејегтв али-

па У ЊЕ ~