Godišnjica Nikole Čupića

167

које верујемо, другим путем навршити се, а не оним, којим смо ми испрва мислили. Најопћенитије искуство гласи, да животом влада снага, те се за то супарничке разлике наравнавају понајчешће силом, а понајређе мекошћу и концесијама. Шта више — често концесије чине, те их страна, којој се уступају, не разумева више као концесије слоге и љубави ради, него као своја права, којима се без зазора служи у даљој борби на корист своју.

Ове ми рефлексије и нехотице долазе на ум, кад помислим на развијање и на садашње стање заједнице српске и хрватске, у којој се никад не излази из натеге и из некаква, неспоразумљења, и никад се не одмиче моменат раскида, чим. би се покушало, да се у два у три питања напусти поље де-. кламовања и дипломатских Фраза, па да се почне говорити, језиком реалнога живота и унутрашњих осећања, било с једне, било с друге стране. Узроке дакле раскида није пико уклонио, о њима се није нико ни с ким погодио. Докле у ОНИМ

спорним питањима, ћутимо или попуштамо — мир је; чим би ·

интегритет својих правих мисли нагласила једна или друга страна, мира нестаје, нити опет видимо, да каква рода доноси уздржавање или утишкавање од стране људи, који, у; истину добру ради, у осталом наивно мисле, да је и узрок, спора уклоњен, ако је за време утишана кавга. Ба

Како је пак у свакој интелектуалној и културној борби | најјаче оружје истина и логика, то ништа горе нема, него се при оваком стању ствари драге воље лишити овога оружја, с надом да ће удар непријатељев тим слабији бити. Све, ми се више чини, да се и питање српско и хрватско може одлучити само надмоћношћу — политичном или културном, литерарном или научном, а особито оном првом. Цела досадашња историја, борбе и зближавања показала је, да сели супротност све више груписала и заоштравала, што се више ширила просвета и књижевност међу Србима и Хрватима. И најпосле, ако је доиста суђено, као што изгледа да јесте, да

56

а у

>

<>.