Godišnjica Nikole Čupića

187

видимо организацију управне радње у Србији само у купљењу пореза. Ево како се то радило: Београдски везир, као глава свега београдског пашалука, дозвао би к себи све наиске кнезове, и казао би им, колико данка или другога терета, тражи од целе Србије. Кнезови тада ту целокупну суму разрежу на наије, према броју глава и према богаству људи у свакој наији. Сваки наиски кнез, на том скупу,брани своју наију, да на њу падне што мање терета, па примило му се то или не примило.

Кад се тако, на тој „вилајетској скупштини,“ утврди: колико на коју наију пада пореза, колико ли трошка везирског, или чијег другог, онда сваки наџски кнез прибележи те суме, па се с том белешком, враћа у своју наију. Сад сазива кнежинске оборкнезове, те с њима ону наиску суму разрезује на кнежине. Оборкнезови, после, сазивају кметове, и с њима ону кћежинску суму разрезују на села, а у селима су кметови са сељацима одређивали колико која глава да плати — те да се измири цела сума која се тражи од села.

Села су у Србији, за Турака, била врло мала. Тако се селанце од 30—50 кућа узимало као велико село. Ма да су куће веома растркане, опет је све једно село докле год држи његова земља.

На увећање села утицали су некад и неки Турци спахије, сасељавајући више заселака у једно велико село коме, после, припадне и земља свих оних у њега усељених заселака.“

Али, докле су се неке спахије заузимале за увећање својих села сасељавањем (ради лакшега руковања дохотцимај,

1 У наији ваљевској била су три места, Рељино поље, Лубетин п Понуре. Ту сусе скупљали кнежински кметови да“разрежу порез и друге терете. Мемоари, стр. 32; Ки. Србија, 408.

2 Спахија села Рипња саседио је у Рипањ засеоке: Степаштиновам, Ђелеге, Паланку, пи Чарилју (испод Авале), и све земље тих заселака спојио са земљом рипањском. Отуда Рипањ данас има необично велики атар.