Godišnjica Nikole Čupića

237

ни други, ни трећи. Празнина цркава ваљда пада у очими онима који милују да виде само цвеће пред собом; а ласно може бити да се од ситница исповрзу крупни разговори о црквеним пословима. И тада може да се догоди да се највише покају они који сада ово стање најрадије гледе.

За осветљене онога што је горе помињано ево неколико цртица :

ј• Једна, црквена општина, бринући се о својој цркви, о својој школи, и о сиротињи, завела је је још од памтивека три таса у цркви:

Један за цркву

Други за школу

Трећи за сиротињу.

У току времена, уреди се општи прирез за издржавање школа у целој земљи па, наравно, и у тој општини. Црквена власт, с тога, престане давати приход с другога таса општини, него га задржи цркви; она то уради једнострано; општину за то нити припита, нити је извести. Општина протестује: нема помоћи!...

Још време пролази, још се што шта догађа; на један мах црквена власт задржи за цркву и трећи тас — тас сиротињски. Општина протестује; узалуд! Сва три таса носе се и данас, и мало који приложник, бацајући своју лепту, не мисли да помаже и цркву, и школу, и сиротињу, а то није! Него сва три таса иду на једну исту цељ.

По Једна црква продаје места за гробове у својој порти за врло скупе новце (30—40 дук.); али то гробље држи она незаграђено, и тако неуређено да је туга за оне који су кога свога спустили у то жилиште, а саблазна за све верне. Државна власт, из хигијенских обзира, нареди једне године да се то гробље колико толико очисти. Кад се то сврши, црква неће да плати надничарима, него их упућује на управну општину доказујући да је, по закону, свака општина дужна водити бригу о своме гробљу. Општина опет каже: „Нама се не по-