Godišnjica Nikole Čupića

“~ ср

Тако је с црквеним имањем и капиталом, а за свештеника, општину не само нико не пита, него је тешко послуша и кад би она сама поумила да да од себе гласа.

По државним законима, уколико се они и тога дотичу, као да је владикама дано да постављају опште норме, паи то сагласно са жељом нуријаша. Међу тим у практици може да се догоди не само да у село дође поп кога оно не зна ни ко је ни од куд је, него још некад црквена власт сама оцепи једно село од нурије с којом је било дотле у задрузи, и прида га другој цркви, и другоме попу не питајући га, нити потребујући од њега Формалнога пристанка на то.

Манастири опет постављени су са свим другојаче према, сељанима који су им нурија, и који су им свакад прва и најбржа помоћ.

Године 1847 државна је власт изаслала комисије које су ограничиле сваком манастиру земљу коју он има као својину. Размеђивши се тако оштро према људма који су му дотле били снага, манастир се поставио према многим својим нуријашима у непријатељски положај. Даље, руковање свим манастирским имањем остављено је само духовницима, управо старешини манастирском, а контролу над њим води конзисторија и државна власт. Људи, који су толико помагали тој богомољи, остали су као туђини у сред тога свога труда. Њих сад трпе да дођу у манастир, да се моле Богу као какви гости, који ваља да су благодарни што се врата манастирска отварају пред њима...

А о бирању игумана и архимандрита не сме нико ни да помисли, бојећи се да се не „разори црква.“ Међу тим, докле је народ бирао попове и игумане не само да се црква није разорила, него су богомоље свакад биле пуне богомољаца, и архимандрити су „добовали на збор!“ А данас%.... Ф

() оваким стварима неки између нас не мисле никад; неки — и кад помисле — веле „нек иде како иде;“ а неки се радују што тако иде. Нама се чини да не угађају ни први,