Godišnjica Nikole Čupića

286

ревина, и ако се види да је доцније мало окресана. Још је ово једина песма са стиховима у целој Сербијанци. Али је она опет за то само имитација народној појезији, и то врло проста. и слаба имитација. Првине свију бољих песника махом су слабе. По томе можемо рећи, да Сима није много пре ове песме пропевао. Још се може рећи, да му је прво певање било просто имитовање нар. појезији. У приликама у каким је пропевао, од прилике у 18—19-ој својој години, а са образовањем како је онда имао, није ни могло бити друкчије. На свом дому није имао на што боље угледати се; а с туђом литературом није могао бити познат. У бурним временима, детињства и младости његове не могаше му се дух правилно развијати. Његов песнички дар задивља. Та се дивљина доцније у разним облицима свуда јавља. Доцније учење више му је иштетило песничку жицу. Младост великих песника, треба да се однегује у стакленом врту најбрижнијом негом.

„Велике су тајне људскога живота — узвикује један песник — али је од свију њих најнепостижнија љубав.“ Али многи проживе свој век и не зазнавши за тај „слатки отров, ту отровну сласт.“ Тек песнике, и оне који песнички осећају, та чаша не мимоилази. И Сима је рано нашао своју Лауру. То беше девојка Фатима, туркиња београдска. Родитељи су Симини прешли у Србију, по свој прилици пошто паде Београд, око 1807 г. Тада Кара-Ђорђе искрсти многе Турке у Београду; али их оста и некрштених. Сими онда беше шеснаест година. Млади писар сенатски имао је прилике, да се у турским кућама упозна; а закони природни идолу срца не одређују завичаја. Сима је зазнао шта је

— — чиста љубав у прекипу саму и није се стидео споменути је у својој Сербијанци:

Ах Ф... о, јединицо мајке ! Београдко само себи равна ! Љепшо дивна и доброто душом,