Godišnjica Nikole Čupića

307

талира. А колико ћеш ти морати остати у Липисци, док се, књига, не наштампа, и колико ће ти требати новаца за тебе, упита га Ризнић. Три године одговори Сима, и доста ми је на ме по сто талира годишње. Ево ти по три ста талира годишње за твоје живљење и ево ти иљаду талира за књигу, рекне му Ризнић; па иди и штампај, али ми немој у књизи благодарити ни имена спомињати'. Тако је Сима дошао у Липиску и отпочео свој књижевни рад.

Сербијанка је испевана у туђој земљи, у елегијској околини некадашњих бораца за слободу српску, који живљаху као изгнаници. Али као да је мисао о њој никла још у отаџбини. По једном причању Сима се договорио био с Вуком Караџићем — с којим је одавно познат био и с којим се био побратимио по народноме обичају у цркви — да опишу заједнички српско војевање од 1804 до 1815 — он у песми, а Вук у чланцима историјским. То је морало бити пре одласка Симина у Бесарабију. И доиста у једно време са Сербијанком излазе Данице Вукове и у њима његове биографије знатних људи и описи догађаја српскога устанка.

Како је Сима проживео оне неколике године у Бесарабији, не зна се. Али кад се испореди певање његово у Видину са певањем у Сербијанци види се, да је поред певања и читао и учио. Знање словенске историје, историје света, а особито знање митологије, обилатом мером у Сербијанку унето, мора да је тада прибавио. Учењем у Карловцима и Сегедину није га могао онолико стећи, а знање течено у Липисци за време штампања не би могао онолико употребити. У животу песникову непознат је баш онај период, у коме се догодио прелом у његовој појезији. Песник, који 1817 године у Видину пева онако чистим народним, дахом, после осам година пева овако:

' За ову и за још неке белешке о животу Симину благодарим доброти г. Саве Сретеновића, нач. миннстар. просвете.

20"