Godišnjica Nikole Čupića

317

Док се Турци освијесте сани

И док сјете с' оружија свога, Капија им близу разваљена ;

А већ од њи како који на дво

Из земљунка у мрак испадао,

Тако ти га и загрља емртца. Некол цина јаду с досјетила,

Тер изнутра пушкарати вачну, Тим премеждје' свег објаве града; Нег' и опет наскоро ту плате,

Кад Србаци с двора огањ проспу И сложе се свуд плотуни кругом Викне с: „Јуриш!“ и у хендек сваки, Нит' се знаде тко у варош прије; По кућама и улицам стаде

Пушак' прасак и грађана лелек, Буле, дјеца и брадати старци,

Уз њи многи те вркунци худни

Не могавши заврнути петље,,,. Сподбе штошта у град замакнувши, А Срби их стизат и порити — —

Казао сам у почетку, како је Сима прешао к епској појезији, која за нега није била. Песници бујне маште и силовитога осећања нису за епску појезију. И ако кад створе што лепо те врсте, то бива у доцнијим годинама. Алегоријска епопија још ће им понајболе поћи за руком, као што видесмо код Симе „Разновидје витештва“, или балада; јер ту има маха лирика. Епској појезији треба смишљања, ведрине и тишине. Тога има вазда у слабих лиричара. Ј. Суботић је најбољи наш епски песник, а лирика му је слаба. Осим овога узрока има код Симе још нешто. Историја му се за оно време чинила готребнига; а као сувременик и оче-

' Опасност.