Godišnjica Nikole Čupića

323

Зубачини, оли павитњаку,

Ал да негде тек одушку нађе, Колик ледом мртвилом природе

У плићаку задушена рибка,

Блуде овце ув пртљаге кола, Перутија с шуме домашила, Прелијеће е кукуријецима,

А на радост... шакалина злобни; Чешће дјеца невинога доба, Дотешчавша премиравшим сикам, Усред глиба побачена цврче.

Једна с' боре и слабашним силам, ба премеждјем, живота угасом, Друга л колма у мраку згажена, Ил у хитњи и у забунењу, Кончавала размотани црева,

Ко пиладца, или ти жабчићи,

Кад их кишност на путе измами, (јем тог јече, ил се копрцају, Моле с' преклат опраштајућ' крвцу, Рањеници, нуждом остављени,

Свак се смео, главом не зна куд би, Млоги вичу; „Јаој Србине брате ! Тешко си га нама и спороду!

(6 ког је ово да од бога нађе! Нигде крвник мира не имао!

Све му страве с душом надгрмљале Кроз сву вјечност, за општински разхор,.. Вишњи! ти мош најсилније судит“, Не бојиш се укањати на то,

А разгледу т све је настојећост, Нит' си залуд крепки Свемогућче“, Други опет; „Продани смо браћо! Већ свак удри виновнике тога,