Godišnjica Nikole Čupića

Сад нека нам крвју покор плате, Кад су за се тек старали 6 мувло, Те брат брата подозреват стао, : Друг се др:та одрекао вјерна,

Ништ за светост држати се поче, Пак ни Бога... ни зла ко ни добра, Порок, врлост истог су им својства, Када људствам играју се рамно.. .“ Ужас душам овладао силни,

Зграцало се људство на брегове Наводњевших та шпроки вода,

Више е' топи, него се превози,

Једно друго претјецало гњавом... Да страшнога присуствија Пана!

Кроза сву Сербијанку светлуцају лирске искре, те читаоца крепе на трудном, прозаичиом путу историјскога епа и подсећају га, да је у држави песничкој. Оне вреде по некад више од целе песме у којој су, и ако су само искре. И ако епској појезији смета сувишна лирика, ипак би ми волели што више лирике у овакој епској певанији, у којој нема ни епскога смишљања, ни епскога причања, ни епских слика. Волели би више појезије, ма и не била у појетском калупу. А. тладно осећање и мрвице радо прибира.

Чоештва се вељост не измјери,

Више важи, нет се обњат' даје

Лаље стиже преко наочнога,

Светињом је и частица тога

И вјечитом знања загонетком Одтонетњам не дав се исцрпсти — —

— — –— — "– – – = /

| ~ „~ 4 учи Прије с' уме замрсјети може, Дим. бе лрј ] Нег' измјерћт' све врлости Срба, |