Godišnjica Nikole Čupića

Када грми, свак" се боји себи, ИЕ Куд ко може тамо с и уклања, Миш у рупу, змија у стијену, Пак и орлић крилма над облаке, ; а Ђе је тихо и сунашце ејаје — Ал куд човек, ..2 Муж и јунак јавни, 54 Кад премеждја окружи га бездна — — — 4,

Напонасе који не ваљаде, : Е Е. Мање јоште у дружини значи, и 2 И стотина хиљада л важније, а е Кад зазиру један од другога, Ниже стоје од једнога збиљца, 234 35 Што истовност собом закључава,

У потреби другов' у себ' нађе — —

— — Ал дивоте надкриле се ругом,

Људека срца обрасла звјерскима,

Племенитост усиљем се јавља, , А побожност у заблуде прешла,

Брат већ брата одавно и згњетава,

"Чак се чоек мучно деша који,

И то ређи од бијеле вране — —

Свету врлост и љускости зраке

Даж' и врави цјене и поштују,

А на пакост, злобу и охолост

Својат пљује и брат и родитељ

Гди л' је било и када ће бити,

Да бољега гори не подкапа

У јунака л' малешности нејма,

Нит подлости, нит замрежавања,