Godišnjica Nikole Čupića

У 333

сретно, где ти год што на реду причања удеси се и пристане, па тако и за свакога другога ; јера смо и ми Серби људи, како и сви остали, па и мучимо се за своје добро и љуцкије · живљење како и за то боље стање нашијех потомака и нашег отечества и земље. За што ли небисмо и ми постанули у напредак што бољи и сретнији; Што ли ће нам којеко други пришивати свакојаке закрпе и различне нам непаше ствари наметати, то је боље и најбоље, да сами себе управи по чистој истини опишемо, а Фала Богу јединоме ! те се то барем данас како ваља може, кад 'но већ имаде сербинство пођекојега књижевника својег ; и ја то ево захтијевам од истога тебе, који си доста и сам служио и радио, више и виђао и чујао и све готово народа овога мучење и трудење пред очима имаш и у памети, па како'но те сами Бог учи, а ти све онако, јера ћеш и самоме Богу озбиљски одговарати, којено је и грешније и страшније од свакога људскога и жапа и суда“. —

1838 године враћао се Сима у најмилији му крај српски — Србију, да тамо крај свога живота проведе. У Будиму се заустави. Још раније беше се ту упознао с девојком Маријом Поповићевом. Сима чује, да она Сербијанку врло добро разуме и тумачи; и кад се о том увери, заволи је и запроси, а она пристане. За то, што је Сербијанку умела тумачити онако као што је он мислио, прозове је „Пунктаторка“ и тако је увек звао. Она је умрла пре две године у Београду као учитељка основне школе.

; Сима се зауставио тада у Будиму ради женидбе и задржао се ту ради тога, и очекујући новце из Србије, до 1839. У то доба је његово име већ било чувено и славно. У Будиму су га свуда с поштовањем примали и дочекивали. Новинари, књижевници, омладина — сви су га уважавали. Многи су му оде певали, а неки су покушавали и да га имитују.

Од 1839 године живео је у Србији у служби државној. Умро је у Београду 30 децембра 1847 као секретар „попечи-