Godišnjica Nikole Čupića

ли и

мм ет ин

у Будиму, после свршенога посла у Немачкој, неку муку мучио због своје пензије. Био је — вели -- једно доба врло брижан и замишљен. Игњатовић се сећа, да је то било због плате, коју је одавна из Србије очекивао. Кад би га — вели — упитао, шта му је, одговорио бими; „Хајлук, Јашо, хајлук! Хајлук ми не шаљу“. — Сам пак Сима прича о својој Историји Сербије ово „Поприје три године, кад 'но су Серби тимочку крајину и друге околне предјеле, Сербији свагда принадлежаваше, од Турције повратити доизтрудили, те спријединити доживјели, позове књаз Милош писмом својим из Његотина ове исте историје списатеља у Крагујевац, и ту му наложи особити те изненадни посао, а то је овај: „Да историју Сербије напише“, Он му благодаривши на такоме особиту довјерију и налогу, извињавао се, да нити ће моћи ни умјети он то, а књаз му придода: „Како можеш и умијеш, и што те и како те Бог учи, тако је и напиши. Јер ако се данас она за нашега живота и времена ненапише, и то неким свремеником и очевидцем и сотрудитељем Сербином, а оно ти нам је поготову послије нејма како ваља ни од кога другога, већ да инородци а и душмани наши којешта наплећу и донагатају. што се не би чојеку ни у сну снило ни уобразило, како што су о нашим старима, којијех сама добра једва су мало или нимало споменули“. — А када му још навјести списатељ, да и он писати нејма шта друго, до новога сербскога времена проистествија, и да он како свременства својега описиватељ другачије никако једнога слова написати неможе, ако неће совјестну истину, јер му се опростити неће ни у Бога, како ни у људи; тадај му књаз исти овако просто — искрено и одговори, а и свесрдно прикричи : Разумијем те шта ми заушћаш рећи; али ти ја велим ово, а овда за вазда: „Никога се за своје не бој и неустручавај; свак себе гледа, па и Сербин себе, нити чиј хатар у томе пази. Него ћеши о мени самоме без икаква пристрањавања или лацкања написати добро и зло, паметно и безумно, како и све сретно и не-