Godišnjica Nikole Čupića

336

одмах ми је казао, нудећи ме да узмем колико хоћу. 1845 године одреди га државни „совјет“ српски, да води шест српских питомаца у Кијево. На путни трошак до Кијева да им се пет стотина дуката. Кад су били на половини пута, опазе питомци, да Сима немилице паре просипље. Просјаку на улици баци он по два три дуката у капу. Кад они виде, да тако неће моћи ни из Влашке изаћи, а камо ли до Кијева доћи, скину ћемер с њега и припашу га једном питомцу, садашњем српском великодостојнику, на што се Сима није ни мало ражљутио. —

— Сима је каткад — прича Игњатовић — по три четири дана непрестано радио, а каткад опет више дана није ни пера замочио. Каткад је све друштва тражио, а каткад је радо у самоћи био, премда је могао радити, па ма каква вика била у соби, само да га нико не запиткује. Седећи слабо је радио, него је понајвише ходао по соби горе доле, и то бржим кораком ; па кад му каква добра мисао падне на памет, а он је брзо стави на папир. Тако је каткад по цели дан радио, а један другом ни речи да проговоримо. По мало је радио, каткад по један лист на дан, и доста је поправљао.

Глад је необично могао трпети. Два дана ништа не јести, то код њега није била реткост. Он је без икакве невоље гладовао, кад год је што важније писао. Кад би га упитали за што то чини, одговорио би: да му онда лепше, боље мисли долазе. У својој простодушности причао је, да му се после осмодневног гладовања при писању „Милоша Обилића“ чисто као небо отворило, као оно негдашњим хришћанским испосницима, те је видео око себе све лепше и друкчије.

Са својом најближом околином геније се тешко може погодити; од којих је даље, они га љубе и славе. Његово је владање међу људима необичпо, као што су необичне и мисли његове; а свет воли чисту, углађену, накићену обичност. За то су Симу многи, који му близу бејаху, „држали за човека лакоумна, непостојана, неспособна за одређену какву радњу.“