Godišnjica Nikole Čupića

837

За то је и умро као секретар „попечитељства просвјештенија“ — у 56-ој својој години — ; док су у оно време у Србији толики други, годинама млађи, „запремали већа звања, а са знањем и науком, која једва допире изван потписивања имена“. Али је истина и мучно наћи посла оној сили, што се зове песник, у хладној, тихој, правилној махини државној. Ни људи од науке не пролазе ту најбоље; песници никако. Сима је то и сам осећао. По казивању једнога сувременика тражио је једно време од руског двора пенсију, онаку каку је имао Вук Караџић, па да се ода само литерарном раду; али је није добио. Млого му је боље од државне службе годило оно стање, кад је од кнеза Милоша добијао скромну пензију и у Липисци живео и радио. Од 1839 године, од како се стално наместио у државној служби, врло је мало и радио, и то мало иштетила је служба државна. Песме: „Одусовјет Ђорђу Гроздановићу“ и „Отпјев на превратни стрмоглав преболесног Ивана Соколовића итд.“ — дискорди су Симине појезије и Симина срца, тамне пеге овога песничкога сунца. Испевао их је 1842 године противу кнеза Милоша и његове породице, по наговору, можда по заповести. Како му драго — у партајској борби, а у државној служби, страдао је песник и последњим својим певанијама прве потамнио. И ако је Сима био јаке мушке нарави, ипак је био врло осетљив, плах, па и поводљив и несталан -— што је често карактерна црта личних јунака и песника, људи од срца.

Велики песници, и у опште сви генијални људи, без великог образовања певају сви ове стихове Јовановићеве:

да што, Боже, даде смртном чуства, Кад не даде више му могућетва 2

Жеље су у њих јаче од мисли, мисли јаче од дела. У песми су те мисли вазда лепе, али у практичном животу, при извршивању, често врло смешне. Ј. Игњатовић вели о Сими: „Свака је његова мисао била висока, а така мисао, као год

Годишњица Ник. ЧУПИЋА 22