Godišnjica Nikole Čupića

340

почнем му пребацивати, што ме је овамо довео, а он се шали и смеје. Ја се љутим; а он к мени, па узме груду снега, те ме шчепа, па ми снегом натре образ и уши; ја вичем, он се смеје. Кад ме пусти, почне бежати, а ја за њим, па се снегом бацам, те тако јурећи се дође кући, па свима приповеда, шта је са мном радио. — У певанији пак својој Сима је вазда озбиљан; не уме да се шали, нема сатире. У целој Сербијанци само се један пут нашалио; а у тој шали није смешно оно што је Сима мислио, да ће бити смешно, него је смешно како се он шали. Причајући, како се предала Лешњица на превари, кори војводу Јанка, што је поверовао зворничкоме калуђеру, који је од Турака послан с крстом ушао у шарампов, те „лажама и кривоклетњама“ преварио Орбе на предају. Боље би, вели, Јанко био учинио, да је везао тога „утворнога светца«“

дворничкога ,.. Архидијавола,,. Ух сметог се!,. Већ Архиђакона —

Али беше — прича даље Игњатовић — осетљив на најмању увреду. Кашто га је и маленкост вређала. Имао је неки рукопис код новинара Арнота. Прође неколико недеља, а Арнот рукопис тај никако не штампа. бима га опомене више пута, он обрече, али опет не штампа. Сима се на то врло ражљути. Ја га гледам, кад на један пут седе на канабе, прекрсти ноге по турски, стаде се њихати, па онда повика: ујакшо ! одмах иди Арноту, па му кажи, да ми пошље рукопис мој!“ Отидем одмах Арноту. Али ме он лако оправи. Каже, даће Сими кад се с њим састане. Вратим се, кажем Сими; али Сима љутит пошље ме опет тамо. Ја Арнота молим, а он каже, да не може одмах наћи, него да ће он сам сутра доћи и донети. Донесем глас Сими; али се он на то

ако разјари, како га још никад нисам видео, па ми рече: „јакшо! одмах да идеш натраг, и док је главе на теби, да ми празан не дођеш; а кажи и Арноту, да се за главу са