Godišnjica Nikole Čupića

341

мном не шали» Па ми отвори врата, да одмах идем. Кад се Арнот почне опет затезати, ја му кажем, да не смем Сими без рукописа, а и он да се чува јарости његове, — онда ми да рукопис. Сима, ккд га је добио, још дуже од једпог сахата није се могао уталожити ; тако је био усколебан.

Рукопис је Симин леп, разговетан, округао, налик на Бранков. Код песника се чешће налази леп рукопис него код научника. Код једног сродника Симина видео сам једну свеску рукописа његова. У њој има неколико Философских чланака — о љубави, о лепоти итд. и две три приповетке све преведено и по свој прилици нигде нештампано.

Сима је имао свој особити правопис. Управо је то био Вуков правопис, само што је ј замењивао са +и што није имао слова љ и њ, већ место њих писао лф и на. Песници су вазда уза сваки напредак. Они научне истине срцем осећају. А често су огласници напредних идеја. Ушавши у коло књижевничко, а као побратим Вуков, није могао 1826 године незнати шта је Вук од 1814 године порадио. Само што га је песничко одушевљење за православље одвукло међу мрзиоце јоте. Ј. Игњатовић вели : „Вука Караџића је веома уважавао и против његових нападача бранио, премда није марио га јоту.'О њему би рекао: „Вук има велике заслуге“. Али је Сима само Сербијанку и Зорицу штампан тим својим правописом, на који се много доцније у књижевности угледаше тако зване итисте (који писаху са 1 место ))у Србији између 1860—1870 године. Остала је дела штампао дебелојерским или, као што га један новинар назва, „књажескосрбским“ правописом.

Књижевна борба од 1814 до 1848 године није Симу занела. Оп је ценио и штовао све раднике књижевне, који су ма што књижевности привредили. „Тако се похвално — вели Игњатовић — изражавао о Видаковићу. У једном друштву један од млађих писаца, који већ две три оде беше написао, почне исмејавати Аћима Вујића, као да онај никакве