Godišnjica Nikole Čupića

345

узвишеном месту, откуда се све унаоколо видело. Мало почекасмо, кад али дођу многи млади људи, сами ђаци. Сунце се још није појавило, тек се румен зрачна показиваше, време је било тихо, роса пада, шумски мирис од свуда — кад на један пут метнуше Сими венац на главу, почеше у хору сви певати, те тако млади Срби својим усрђем овенчаше свога највећега песника. Иза тога догађаја сви се разиђосмо. После неколико сахати Сима се лепо обуче, ухвати ме за руку и одведе „пунктаторци“. Кад тамо, све је за свадбу приправно. Сима се са „Пунктаторком“ венчао, доживео је своју највећу жељу. — Месец два дана бавио се још у Будиму, па је за тим отишао у Београд. Пре него што ће отићи, срдачно се опростио са свима својима. Мени ожалошћеном рекао је: „Бог нека те чуза, Јакшо; буди честит, па се не бој никога, ма да је тежак пут поштенога жића. Духом и срцем јунак не уклања се испред сметње, но руши, ма се и срушио. Опомени се чубра, твога побратима, који те у срцу носи“.

Можда би, по обичају, требало сад поновити укратко све што је досле речено, па онда изрећи суд песнику и његовој појезији. Је ли то потребног СОтудији овој није намера била да суди, већ да размишља о суду. Јер песницима суди велики један суд: глас чистих, нежних срдаца. А историк литерарни долази на готов суд. Докле год буде у свету честитих и поштених људи, биће и појезије; а докле се год буде певало, судиће песницима честити и поштени људи. Они ће осећати лепоту и кад је добро не разумедну, дивиће се честитости, раздрагаваће се врлином, — и љубиће и судиће без е:тетичара Естетичари само држе луч; али ће се и без луча видети прави песник. За то надри-песници не могу ући у срце, ма колико певали. Њихова дела могу ући у лектиру, кад