Godišnjica Nikole Čupića

288

Ми смо тај дан своју много заслужну торбу носили са свим празну. Уз пут не нађосмо нигде ништа, за јело. На више места говораху нам људи да ћемо, најдаље, кроз три сахата, стићи на место које се зове Свети Илија, а ту, веле, има неколико дућана и ханова, где се може наћи ручка по вољи.

Тако су нам говорили људи; али нису тако говориле ствари. Они који нам то казиваху, нису туда пролазили после рата; а рат је много што шта изменио !..

Надајући се за три сахата, стићи на, „Светога Илију“, ми идосмо цело пре по дне, идоемо и после по дне, ни тек око 4 сахата стигосмо на то жуђено место.

И шта нађосмо 2 | |

Једну уџерицу, и у њој мало каве, и мало ракије. Хлебар Ни мрве! Сира Ни труна! За друго и не питајте.

Опет се кренусмо, хвала Богу, све низ брдо; и за, равна трн сахата стигосмо у Врању која нам се чињаше као Изранљцима земља, обећана !

У Врањи нађосмо и добру вечеру и меку постељу. Нама, после конака на планини, то све изгледаше као да смо у каквој најбољој јевропској гостионици !

"Уморне очи саме се заклапају, малаксала рука, већ перо испушта, а ипак је дужност записати макар две речи о драгоценој животињи која путника преноси преко толиких врлета и пење га на толике висове.

Да, права је госпоштина путовати на лађи. Али се ту путник креће уз воду иди низ воду, а у страну не може ни стоце даље од одаде, па некад ни к обали не може !