Godišnjica Nikole Čupića

290

— Погле! Погде! Како они пси трче озго низа, страну, рече један од путника: — тешко нама ако нас нападну ! .

Путници погледаше, и гле! петоро као великих паса стисло се низ вратоломну стрмен, и лете на ниже као закотрљани котурови !.....

— Не ће оно бити пси; оно су коњи! рећи ће други путник.

И доиста оно не беху пет паса, него пет малих коња, који се играју као да су крилати...

У највећем трку, у један мах се уставише, поњушише се, као да се нешто договорише, па окретоше уз брдо, трком један другога сустижући.

— Шта велите сада, које би се човечије ноге могле онако држати у оној стрмени» рече онај јахач воји нерадо пешачи; — Видите ли да су у овим врлетима поузданије ноге коњске него ноге наше 2

— Тако је; само је врло тешко, седећи на седлу, гледати у бездане провалије......

Ово бележим само да подсетим колико је големо добро коњиц у брдским пределима.

Пева се у песмама да је Краљевић Марко пола, свога вина, давао Шарцу, коњу своме. Је ли вино пријало Шарцу, као што је пријало Марку, ја не знам; а да. је Шарад заслуживао половину најслађега, Марковога, залогаја, и да нисам веровао до сада, поверовао бих сада, после овога свога пута!

Поодавно сам чуо како један старац из брдскога предела, пола у шали а пола у зоиљи, вели:

„Не растави ме Боже од коњске грбине!“