Godišnjica Nikole Čupića

338

тих руку може изаћи тај посао као литерарно грдило, прескупо за Матицу а без вредности за историско-литерарно испитивање, чему би требало и да буде намењено. Мени се и начин, на који је Матица за ово десетак година нове песме прикупљала, чудан чини, Зналац неће тражити благо онде, где би му га можда мило било наћи, него онде где зча да ће га највише наћи. Па онда ми се чини, да је средити старе зборнике и досле прикупљене песме — један посао; а прикупити тачно сву данашњу усмену поезију — други посао. За први би посао требало пнајпре врло много труда и времена, да се све што је досле које где штампано прикупи; за тим би требало толико исто труда и времена за поређење и критику појединих колекција, а за ово би опет требало — осим нарочите спреме — сазнати и прикупити све што је досле о тим колекцијама речено у словенским књижевностима. За овим би тек дошло сређивање, о коме би се опет могло много говорити, о коме би требало много промислити, саслушати што више зналачких мишљења и т. д. Досадашња скупљања наших народних песама колико су умножила материјал за испитивање, толико су опет то испитивање баш и отежала. Скупљао је ко је хтео и могао, мало је који скупљач имао спреме за то, врло се ретко ко угледао на Вука, најбољег мајстора у овом послу код Словена, многи су хтели да надмаше Вука поправљајући и препевајући (управо кварећи! народне песме, а неки су на жалост, држећи да ће тиме учинити неку услугу своме народу или племенској сујети, Фалзификовали нар. песме, понарођивали туђе и т. д. Пред нама ја маса песама, којима се не зна ни скупљач ни певач, ни завичај песмин, ни доба њено, ни прилике у којима се пева (н. пр. код обичајних песама), на из каког су извора (од писмена или неписмела певача) ит. д. У једној нар. епској песми у Подунавци од 1845. т. долази на пр. овакав стих: