Godišnjica Nikole Čupića

10

малодушно клонула ни измакла срамно с поља части и дужности. Тако је својом јуначком погибијом обасјала пуних пет векова историје југоисточне Јевропе, светлећи Србима и осталим балканским народима до последњег времена недостижним угледом витештва и прегоревања за отаџбину. Народ није могао, друкчије да објасни пропаст косовску. Његов дух са својим идејалним узорима, поред свију слабости и несрећа које су га његовом или туђом кривицом сналазиле, не да му да не верује у моћ и светињу својих предања, ни да посумња у правду и у историску своју мисију. Можемо се поносити вековном борбом и славом нашега народа. Но пе можемо, а да се кад што не запитамо, у каквим би се политичким приликама налазило сада Српство, да је нешто било могуће да се одмах од почетка миримо с Турцима, те да не будемо вековима, најжешћи противници, жив угарак у огромној згради турске царевине, свагда готови да и сами а још више на позив које хришћанске силе устајемо на наше угњетаче. Мени се чини, да би у таквим приликама, народ наш стојао пред светом с мање славе и поштовања, но с више бројне и просветне снаге. У таквом случају по свој прилици срце Старе Србије, гнездо Неманићске краљевине и Душанове царевине, Скопље, Призреп и Пећ не би били опустошени и насељени страним племеном. Јединство српскога народа а може бити и балканског полуострва извршило би се после Душана и кнеза Лазара, но може бити у таквим културним облицима, који би западној јевропској цивилизацији стављали јаче и дубље преграде у њезином продирању на Исток. У таквом чудноватом случају и сукоб између Ислама и Хришћанства могао би још дуже трајати. А како је великим историским догађајима доказано да, у овој вековној културној и политичкој борби Хришћанство са јевропским