Godišnjica Nikole Čupića

12

Казао сам мало пре, како ми се чинило, да би се огрешио о свете спомене наших народних бораца и мученика, политичких и духовних трудбеника, кад бих се пуштао у погађања и приказивања прилика које би могле настати на балканском полуострву, да је српски народ пристао на ближи савез с Турцима и са Исламским светом. Чинило ми се да не би било озбиљно ни достојно бавити се у садање доба са таквим сликама и претпоставкама из прошлости, које не може изазивати сама ладна и стварна критика но мора јој мало доћи у помоћ уобразиља. Но како сам се изненадио, кад у истој беседи Антонија Будиловића наиђох на слична поређења у много ширем размеру.

уДа ли су заслуге Солунске браће, пита руски научник, само за Словене 2 Зар би за Јевропу и за цео род људски било све једно, да ли ће једно огромно племе као што је словенско, примити хришћанску или мусломанску образованостг Шта би било с Јевропом, да су у 9. веку Оловени, прво руски па за тими остали, примили Ислом, и преко њезине (јевропине) главе пружили руке шпањолским, јужноиталиским, афричким и азиским Арављанима2 Зар не би из овога савеза порасла ДИВОВска сила, која би не само срушила Франачку (карловићску) царевину и папство, но и цело хришћанство повратила, доконстантиновским вековима. . .“

Пошто је речити слависта обележио, какво би неприродно, само спољашње и механичко а не унутрашње и органско јединство у јевропској образованости настало, да су словенски просветиоци по стопама ђерманског св. Бонифација заложили свој труд да рашире хришћанство с латинском црквом у Словена, завршује овим речима:

„Разноликост стихија и њихова борба пије узалуд створена; она саставља битни елеменат физичком, духов-