Godišnjica Nikole Čupića

41

побеђена — војне недаће могу се поправити — но с тога што изгледа као да јој је суђено, да непрестано пада из деспотизма у анаркију и обратно. . . . Ултрамонтанство, непогрешна власт папина и претеране тежње оних који је подржавају, узрок су слабости и несрећама Францеског народа. Њихова послушна ученица, царица Евђенија учинила је те цар Наполеон 1 отправи Францеску војску у Мехико да опорави католичке народе у Америци. Она га је поглавито наговорила, да се, и против своје воље одлучиу 1870. год. на рат противу Пруске, и ако је добро предвиђао опасност, која отуда настаје. Она, је у великом министарском и војном савету у Сен-Клуду управо покренула тај кобни рат, као што је у Јулу месецу без околишењаговорила: То је мој рат.

После ових напомена чувени белгиски професор свраћа поглед Италији и Белгији, које се виде срећније од Француске и Шпаније; питајући да ли су тамо слободе трајно утврђене, одговара да се многа о том сумњају. Ради примера наводи речи једнога важног журналисте у Риму, који је издао на свет знаменито дело о стању Италије под значајним насловом: 1' Лаба Мета (Црна Италија), у ком очајно вели, да су народи који су потчињени Папи, већ мртви или умиру. Ј ророћ а гећшлопе рараје о вопо села тогц о уаппо шогепф. Што се Италија, вели, чини мање болесна, то је с тога што свештенство још није напало на устав и слободе као уну-

„трашње земаљске силе, пошто је ишчекивало, да се све-

товна власт папина поврати прво посредовањем Аустрије, а после посредовањем Францеским. До сада се талијанско свештенство уздржавало од општинских и скупштинских избора. Но већ почиње у том да показује живље своју снагу и силази на изборну позорницу у свима главнијим местима, а духовна католичка друштва, Језуити и пропаганда шире своју мрежу по целој Италији и васпитавају