Godišnjica Nikole Čupića

ДР ЈОСИФ ПАНЧИЋ 342

за науку нове биљке већином су крштене по Панчићеву имену, и данас су оне једна побуда више да се и специјални научници интересују за земље у којима живи наш народ.

Служећи као професор у Великој Школи, Панчић је шест пута био биран за ректора томе заводу |1866, 1868, 1969, 1870, 1871, и 1872).

Године 1884, октобра 19, Др Панчић је, из уважења према честитом раду у школи и у науци, постављен за члана Државном Савету, што се ороји кло највеће достојанство у' чиновничкој јерархији грађанског реда у Србији

Наш земаљски устав тражи да члан Државног Савета мора имати непокретног имања у Србији, а у Дра Панчића нашло се само једно једино имањице непокретло, имањице које сваком треба а од којега сваки, докле год може, бега нашла се зидана рака у гробљу код цркве Св. Марка !

Помишљало се да се може дићи«и какав протест против Панчићсва постављења, па се прибележила његова непокретна имовина, као аргуменат за правдање; али, не само да ниоткуд није било протеста, него се, напротив, са свих страна, слушао глас једнодушпога одобравања целе отаџбине. Таком са свих страна одобравању писац ових врста дао је израза у чланку', који узима слободу и овде уместити:

„леп је јесењи дан. У Београду кипи живот

' Видело, бр. 134. 1884 године.