Godišnjica Nikole Čupića

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 329

=

ографа као и хвале свих светитељских панегиричара треба много увек одбити. Као у стилу у опште прквених писаца, тако ни у песмама песника прквених нема различности и врлина индивидуалних. Једва се по који песник малко уздигне, нечим ориђиналним, над осталима. Сви су слични у једном општем заједничком медиокритету. Колико је који песник и имао дара он га у црквеној песми није могао показати у свој његовој јачини, јер слободе није имао. Старији песници из првих векова својим делима, и прописи разних концила, зауздавали су одушевљење и поткресавали крила машти песника. Ко се ма и мало винуо изнад прописа, и правила остао је на пољу пред црквом; и срећан је ако није проглашен још за отпадника. Ја нећу морити памћење читалаца, и наводити још друге песнике чија дела црква уважава. Њих има — као што сам казао — доста; а има их који својом продуктивношћу изненађују, и чије се песме могу на хиљаде бројати.

Али па двојици треба да се зауставимо. Ја сам их оставио да, напослетку о њима кажем коју реч више. То су Писида и Јован Дамаскин.

Писида је једини од црквених песника који није канонисан, али је венац његових песама што је у цркви познат под именом „Акатиста« најлепши украс њен. Та, се песма пева на бденију у петак пете недеље часног поста у славу Богородице. Писида је један од најзнатнијих византијских песника; живео је у времо цара Ираклија и био је ђакон Св. Софијске цркве у Цариграду. Опште црте византијске поезије: оскудица правог одушевљења, бомбастичност у изразу, много реторике, сувише провидна марљивост у техници налазе се, и у делмма Ђорђа Писиде и ако у мањем степену него код других песника, Од његових песничких радова најзнатнији су му, спев у ком описује лепоту цркве Св. Софије, песме о ратовима Ираклијевим с Персима и Аварима, песме о