Godišnjica Nikole Čupića

356 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

сивање страсти, на, експлоатисање срца и душе његове, а на том пољу за уметност нема граница, јер је душа човекова неисцрпна као море, и ђеније песника може се ширити свом ширином својих крила.

У једном погледу систем старе трагедије био је бољи од система нове трагедије, и у том ће бити један од главних разлога што су га се стари песници држали. У њему се могла патетичка осећања, осећања жалости и саучешћа у беди људској, развијати с јачом силом него у трагедији система новог. Шта има жалоснијег и страшнијег него гледати човека доброг, храброг, украшеног сваким врлинама, да се отима од судбине и хрве с њом, и то без икакве наде без икаква изгледа да јој се отети може; да човек без и какве своје погрешке страда и патиг Каквог страха за друге људе може бити, кад виде, како се без кривице невино може страдати !

Морална тенденција старе трагедије у делима трагичких уметника била је да се покаже, како је човек слаб и бедан, а како је судбина неумитна, те да се научи да буде стрпељив и готов сносити невоље које не долазе његовом кривицом ни вољом.

Како је узвишеније и боље оно што Аристотело тражи од трагедије! Није довољно да човек пасиван, ресињиран невоље какве га снађу, сноси; он треба да има мушке јачине и врлине да се с невољама бори, па ако им одолети мора, ако им морајподлећи, да имјподлегне достојанствено, протествујући до последњег зева противу неправде и насиља, и остављајући да његов протест одјече, и после њега у срцима људи, као што су одјекивали протести упорнога Прометеја по врлетима сувих кавкаских стена. Трагичка књижевност старих јелина била је врло богата, али је од ње остало мало сачувано. Но срећа је што нам је од тог што је сачувано, остало највише од три песника