Godišnjica Nikole Čupića

С МОРАВЕ НА ВАРДАР 5

шево. Гранична линија, која сад између тих места иде, цепа по половини један предео, који је тако рећи од незапамћенах времена целокупан, и који није био никако дељен, барем од турскога освојења на овамо. Та се гранична линија у нас премештала. и ми смо могли посматрати на делу њен чудновати утицај и како она градиим разграђује знаменитост и богатство дотичних варошких средишта која су јој одвећ близу. До 1833 године, све докле је кнез Милош држао под својом руком као Србију тако звани београдски пашалук, гранична је линија била између Параћина и Јагодине. Онда је Јагодина, бивши од 1815 па све до 1833 гранично место, добила вредност којом је после на гласу била. Кад се 1833 граннца проведе између Алексинца и Ниша, тај је догађај учинио, да се Алексинац, дотле малено место, пошто у такој близини Ниша није ни било разлога за развитак још каквога већег места, развије у потоњу окружну варош Алексинац. Али као год што је после премештајем границе Јагодина почела венути и опадати, и у том се стању и данас налази, ако јој сад железнички саобраћај већега живота не да, тако је и Алексинац, по невољи, ударио назад, чим је граница отишла на јужну страну Ниша и Врање, где је и сад. Сад је опет граница тако незгодно посред среде пресекла једну целокупну, природом обележену област, да нити може Врања живети, нити се на другој страни границе у Турској може спрам ње што друго развити. У ономе углу, у ком се види, Врања је истакнута као јужна стражара Србије, и она се развијати не може. Широка поља пут Прешева уз Моравицу и Мораву, Бујановци, једно средиште насељења, мало даље од наше границе на југ у Турској, оцепљени су од својега средишта и од своје природне средине, и живе сад на овим висијама балканским, збуњени и не знајући куда ће. Ипак ми казаше да сад Бујановци узимљу што је било врањско и