Godišnjica Nikole Čupića
148 ПРИЛОЗИ КО ИСТОРИЈИ КЊИЖЕВНОСТИ
је клако може Бити, Смертну чашу не испити. Ако ли БитА не може, Куди кола тЕол Боже. Да л БаДЕМА ДОтекао,
И ош диви а река. - ) пудо сине гикка, Исесока слдго лека.
Чема ће се радовати,
Ти ћашл вћчно радокати. Смерта си себе ти кепиш, Када си животу своп прода. За зладто си тргова,
И чифгти крагока(.
Сли ч;ф ко ш ЕЖКА,
За тридесет сребреника. Да не може Кепита болћ, Кеће уже да Било Боле.
За овом песмом долазе две оне романсе које је Вић. Ракић 1792. у српске стихове сложио и штампао — „П%ћсна историческал: жити скатаго праведнаго длексид челокћка Божил“ пи „Пћенда сестони мгдченмци варвари“.
Прву сам, од ове две песме, упоређену са повнатим текстом у „Атећи-у јиг здатзсће РћИоодге“, В. 1Х ну „Наставнику“ за 1898. г. ењ,. ПГ ев. 5, заједно са једним препиеом, који сам добио од Хаџи-Ристе Добревића, објавио још пре две године у књижевном листу „Огледу“ тод. 1, бр. 9.