Godišnjica Nikole Čupića

148 ПРИЛОЗИ КО ИСТОРИЈИ КЊИЖЕВНОСТИ

је клако може Бити, Смертну чашу не испити. Ако ли БитА не може, Куди кола тЕол Боже. Да л БаДЕМА ДОтекао,

И ош диви а река. - ) пудо сине гикка, Исесока слдго лека.

Чема ће се радовати,

Ти ћашл вћчно радокати. Смерта си себе ти кепиш, Када си животу своп прода. За зладто си тргова,

И чифгти крагока(.

Сли ч;ф ко ш ЕЖКА,

За тридесет сребреника. Да не може Кепита болћ, Кеће уже да Било Боле.

За овом песмом долазе две оне романсе које је Вић. Ракић 1792. у српске стихове сложио и штампао — „П%ћсна историческал: жити скатаго праведнаго длексид челокћка Божил“ пи „Пћенда сестони мгдченмци варвари“.

Прву сам, од ове две песме, упоређену са повнатим текстом у „Атећи-у јиг здатзсће РћИоодге“, В. 1Х ну „Наставнику“ за 1898. г. ењ,. ПГ ев. 5, заједно са једним препиеом, који сам добио од Хаџи-Ристе Добревића, објавио још пре две године у књижевном листу „Огледу“ тод. 1, бр. 9.