Godišnjica Nikole Čupića

о

О БАЛШИЋИМА 188

шем ""). Ресултат ове унутрашње борбе био је само тај, да Симеон оста самостални господар у Тесалићт — која дакле би прва покрајина што отпаде од Царства.

Међутим трајало је још ратно стање између Србије и Угарске, премда је војевање у Далматији било свршено тим, да су Срби одмах послије смрти Душанове погубили градове Скрадин и Клис“).

На дан 18. Фебруара 1358 склописеу Задру мир између Млечића и Угарске, услијед којега, сва Далматија, а с њоме и Дубровник, потпаде под власт краља Угарскога Људевита 1. При склапању мира Млечићи се не обазреше на своје савезнике (рбе, те ови осташе и надаље у непријатељству с Угарском. Мјесеца маја 1359 провали краљ Људевит (Лауш) преко дунава у Србију, а цар Урош се повуче у Шумадију, одакле омање српске чете узнемириваху Људевитову војску. Маџари не смједоше у шуме, те се од прилике након мјесец дана краљ Људевит опет врати у Угарску“).

Из овога српско-маџарскога војевања изроди се несугласица с Дубровчанима, услијед које дође до рата. Непријатељство отпоче тим, да српски намјесник у западним странама државе, кнез Војислав, крајем Јула 1359 заустави дубровачке караване у Пријепољу, и заплијени дубровачку стоку у Конавлима. Дубровчани му отпремише свога поклисара, коме кнез Војислав љутито рече: „Ето ме одмах са својом војском до „ељезне Плоче (височина над Дубровником), па ћу засјести тамо и оплијенити сву дубровачку околину, а ни цркве пећу – поштедити.“ При томе се кнез Војислав позва на заповијест цара Уроша, и изјави да овим непријатељством враћа дуг за провалу угарску.