Godišnjica Nikole Čupića

Несућени чин

У стварима и ситним и крупним више пута човек смишља и угађа једно, а догађа се нешто Ааруго. Које је боље — тешко је пресудити. У овом мојем случају држим да је боље оно што се је збило од онога што се намишљало.

Кад се оно Намесник Мијанло вратио из Београда, донео ми је, поред других гласова, п поруку од Митрополита Петра: да се спремам за чин ђаконски. Јер ће он, одмах по Васкрсу, изићи у своју јенархију, доћи у Тополу, и онде мене рукоположити за ђакона.

И моји родитељи, и кућа ми, и Митрополит. Петар желели су да ја будем свештеник. Пристао сам био и ја; али ми се у памети све чинило да од свега тога неће бити ништа. Нисам имао НИ намере, нити касва плана, да се од тога чина уклоним, а све ми се представљало да свештеник нећу бити!

Мој пријатељ Денић нашао је у Крагујевцу некакву књигу на, четири језика. То беху пословице руске, немачке, Француске, и енглеске. Ту је књигу он купио и донео'мени. Џо вас дуги дан, кад не радим у школи, ја сам седео, превртао ту књигу; читао разне пословице, и поредио с њима српске које су биле сличне !

Намесник Мијапло, долазећи к мени често, и видећи чим се бавим, рекао би:

годишњица Ху! +

~