Godišnjica Nikole Čupića

6 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

— Ко је капетан;

— Не знам га добро; тек је од неколико месеци ту. Зову га Димитрије Турчин.

Све црње од горега, помислих ја.

— Па где ћу ја, Ремо, ноћити!

—“"Бога ми ти ја не знам, Господине, одговори Рема развлачећи.

Минусмо Среску Канцеларију, нигде ни једнс свеће.

— Виш', сви поспали, рече Рема, и окрете лево, у преку улицу.

Прођосмо неколике куће, па се у једној засија пламен, опазише се неки људи, и чу се нека тиха запевка.

— Преставидо се, сироче, рече Рема сам у себи: — Родило се... кад се курталисало онавих мука... |

— Ко то, Ремо |

— Детенце мога комшије; болује толико време од срдобоље, па је ето умрло...

После свега тога, ја смислих и рекох :

—- Ремо, ја с твојих кола нећу никуд до ујутру; имам добар покривач, нећу озепсти; само ти утерај кола у авлију, да ме патрола не узнемири!

— Добро, Господине, одговори он.

Уђосмо у његову авдију. Он оде те разбуди

и две кћери. Оне наложише ватру; ОН искоње, и одведе да их намири. Вративши се п, рече:

– Сиђи, Господине, да штогод повечерамо ! иђох. Велика ватра гори у кући. У пропрострто сена, па пружена шарена поњава, узглавље поређани шарени јастуци. Домапошто се поздрави са мном, постави трпезу,