Godišnjica Nikole Čupića

из СРБИЈАНКЕ 199

95) силовитоме (силену, силноме, бесноме) коњу (хату, ату),

Ат је турска реч и значи коњ.

•6), појахати, узјахати се другом недавшему (недађавшу, недађавшему) т. ј. Који се другом није давао појахати, —

67) када (кад') запао (зап'о, допао, изненадно дошао, прешао, добегао) Милану од Турака (Турак') т. ј. Од када је Милану Обреновићу добегао од Турака.

Ово се односи на оно време, кад је шумадијски устанак од 1805. био пренесен и у Ужичку нахију.

Милан Обреновић (+ 1810), војвода руднички, био је по матери старији брат потоњему кнезу Милошу. Он се родио у Брусници у прошломе веку.

Његов животопис види у коментару на „Начало устанка Србов',“ прва чест Србијанке.

69) Арбанаса (Арнаута),

Арбанаси, а по турски Арнаути, себе сами зову Шкипи. Они су један особени народ, што од памтивека живи у приморју југозападнога дела Балканскога полуострова, поглавито између реке Бојане и залива од Арте. Источно на копну они су такође распрострањени, али у густој маси живе само у данашњој турској провинцији Албанији, због које их зову и Албанези. Иначе, осим Албаније, они још живе у великом делу Старе Србије, куда се населише нарочито од исељења Срба под пећким патриарсима Арсенијем П, и ТУ.

Арбанаса има и по неким деловима Македоније и Епира. Чак и у Краљевини грчкој примећују се стари. изданци арбанашког племена. Од друге поле 15. века Арбанаси се насељаваше и по јужној Италији, особито Апулији „Пуљиј и Сицилији (Палермо). Но овде су они, као и досељени Срби, своју народност скоро сасвим већ изгубили.

По мишлењу неких италијанских и немачких етнолога и лингвиста, који се бавише проучавањем разних народа и њихових језика на Балканскоме полуострову, — Арбанаси су они првобитни староседеоци, које стари Елини при своме досељењу затекоше и назваше Пелазги. Могућу ову првобитност порекла на првом месту дока-

ТОДИШЊИЦА ХУ1 9